Krupni poljoprivrednici traže subvencije, mali tvrde da sa tim „američkim načinom“ ne mogu da se izbore

Nedavno je u Privrednoj komori Srbije (PKS) održan sastanak velikih poljoprivrednih proizvođača sa državnim zvaničnicima kom je prisustvovao i predsednik Srbije Alekandar Vučić.

Od privrednika, na sastanku su, između ostalih, bili vlasnik Delta holdinga Miroslav Mišković, vlasnik MK grupe Aleksandar Kostić, vlasnik Industrije mesa „Matijević“ Zoran Matijević… Oni su izneli svoje viđenje trenutne situacije u poljoprivredi, kao i ideje šta bi trebalo da se promeni i na koji način da se raspodeli novac.

Jedna od ideja bila je i da država ne treba da ograničava subvencije na samo 100 hektara, te da to ograničenje treba da se ukine ako  podsticaji imaju za cilj razvoj poljoprivrede u Srbiji.

Međutim, država je ove godine odvojila rekordan novac za budžet poljoprivrede, ali to ga sada čini neelastičnim, odnosno nije moguće proširivati ga, već je jedino moguće preraspodeliti već namenjeni novac unutar samog budžeta.

Vlasnik Industrije mesa „Matijević“ Zoran Matijević za Danas pojašnjava da je želeo da se pokrene rasprava o subvencijama u poljoprivredi.

„Svedoci smo da je poljoprivredni budžet svake godine sve veći, a rezultati nam izostaju. Izvozimo žitarice, uvozimo gotove proizvode. Pre svega, postali smo ozbiljni uvoznici mesa, mleka, mesnih i mlečnih prerađevina“, ukazuje on.

Kako naglašava, svako ograničavanje nije razvojno.

„Ako želimo da imamo efekat od subvencija, one moraju biti obezbeđene za sve poljoprivrednike. Što se tiče ratarske proizvodnje, mišljenja sam da subvencije treba da se utvrde po kilogramu proizvedenog proizvoda. Efekti bi bili višestruki. Znali bismo koliko koje robe imamo, pa nam se ne bi desilo da zabranimo izvoz. Npr. na početku rata u Ukrajini, kada su cene bile na istorijskom maksimumu, a mi imali viškove proizvoda, bio je zabranjen izvoz istih“, podseća Matijević.

Kao još jedan benefit ove ideje, on ističe da bi svaki kilogram proizvoda ušao u legalne tokove, pa bi bilo lakše kontrolisati sivu ekonomiju.

„Svaki kilogram proizvedene pšenice bi bio prijavljen, samleven i prerađen u gotov proizvod“, tvrdi naš sagovornik.

Najveći efekat subvencionisanja, prema njegovim rečima, bio bi u stočarskoj proizvodnji.

„Prema važećim propisima i tu su prisutna ograničenja u smislu da subvencije važe samo za gazdinstva sa određenim brojem životinja. Upravo je stočarstvo to u koje treba najviše da ulažemo jer, kako sam već naveo, proizvode od mesa i mleka uvozimo za skoro milijardu evra. Stočarstvo traži ozbiljna ulaganja, veliko znanje i proces je dugoročan. Taj deo moraju da poguraju veliki sistemi, ali oni zbog nepredvidivosti privrednog ambijenta i zato što nisu u ravnopravnom položaju, teško se odlučuju za ulaganja u stočarstvo. Suvišno je i pominjati da su benefiti po državu u stočarstvu, a zatim i u prerađivačkoj industriji puno veći“, ističe Matijević.

On naglašava da je ideja da prvo zadovoljimo svoje potrebe i ne zavisimo od uvoza bar osnovnih prehrambenih proizvoda mesa, mleka, mlečnih i mesnih prerađevina.

„Samo je potrebno da primenimo osnovni princip da svi imaju jednako pravo na sve subvencije i da možemo planirati proizvodnju bar na period od pet godina“, navodi Matijević.

Za ovu meru, tvrdi on, nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu.

„Ista sredstva, koja i sada koristimo za poljoprivredni budžet, mogu da se rasporede na sve i za sve poljoprivredne proizvođače, a efekat po državu, po građane i po proizvođače bio bi nemerljivo veći“, naglašava.

On dodaje da je sve pokrenuto da bi ušli u raspravu, izneli mišljenja i došli do zaključaka, koji vode zajedničkom cilju. Taj cilj je, kako kaže, unapređenje poljoprivredne proizvodnje, „što bi u velikoj meri doprinelo i razvoju države i svih građana naše zemlje“.

S druge strane, agroanalitičar Goran Đaković smatra da su subvencije koje Ministarstvo poljoprivrede dodeljuje danas sasvim zadovoljavajuće u pogledu površina do 100 hektara i da ih ne bi trebalo korigovati ni u narednom periodu.

„Što se tiče velikih kompanija, koje su izrazile želju da dobijaju subvencije, smatram da bi bilo pogrešno da im država izađe u susret, jer su to kompanije koje već ostvaruju značajan profit na tržištu. Njihov poslovni model omogućava im pristup različitim izvorima finansiranja, uključujući komercijalne kredite i investicije, te nije opravdano da koriste agrarni budžet namenjen primarnim poljoprivrednim proizvođačima“, ukazuje on.

Đaković smatra da bi takve firme trebalo da se obraćaju Ministarstvu privrede i Fondu za razvoj, a ne Ministarstvu poljoprivrede, koje treba da podržava isključivo poljoprivredne proizvođače.

„Kompanije treba da posluju na tržištu, a nije ni moralno da od države traže pomoć, jer je poznato da su često upravo one odgovorne za probleme na tržištu. Uvoz velikih količina poljoprivrednih proizvoda, često po damping cenama, narušava konkurentnost domaćih proizvođača i destabilizuje tržište“, upozorava on.

Đaković navodi primer uvoza velikih količina mesa što, prema njegovim rečima,  dovodi do pada cena tovnih svinja u Srbiji, čime poljoprivrednici ostaju bez zarade.

„Zbog toga, ne samo da ne bi trebalo dodeljivati subvencije za površine veće od 100 hektara ili za veći broj grla, već je neophodno i sprovesti detaljnu kontrolu poslovanja tih kompanija, kako bi se utvrdilo da li svojim delovanjem urušavaju domaće tržište. Takođe, potrebno je osnažiti mehanizme zaštite domaće proizvodnje kroz bolje sprovođenje tržišnih inspekcija i uvođenje dodatnih mera podrške malim i srednjim poljoprivrednim gazdinstvima“, naglašava naš sagovornik.

Mali stočari kao „socijalni slučajevi“

Na sastanku u PKS-u, Miroslav Mišković je izjavio da subvencije, ako je cilj razvoj poljoprivrede, ne treba da budu ograničene.

„A ovi što rade do sto grla, predlažem da dobiju subvencije od Ministarstva za socijalnu zaštitu“, rekao je on tada, prenosi RTS.

Ova izjava je naišla na negodovanje malih proizvođača, ali i struke.

Goran Đaković za Danas kaže da ne misli da su socijalni slučajevi oni koji imaju sto krava.

„Naprotiv, naš cilj bi trebalo da bude što veći broj farmi sa stotinu grla, jer su optimalne farme za naša sela one koje imaju između 50 i 100 krava. Ove farme čine okosnicu ruralnog razvoja, omogućavaju zapošljavanje lokalnog stanovništva i doprinose očuvanju tradicionalne proizvodnje“, ističe on.

Đaković ponavlja da bi država trebalo da ulaže u poljoprivredne proizvođače, omogućavajući im investicije i razvoj gazdinstava, umesto da kroz agrarni budžet dodatno jača velike kompanije.

Predsednik Udruženja odgajivača goveda centralne Srbije Milija Palamarević za naš list kaže da Mišković potcenjuje stočare koji gaje do sto grla.

„Kad su bile sankcije, ratovi i sve ostalo, preživeli smo zbog naših proizvođača, naše stanovništvo nijednog trenutka nije bilo gladno. Ali ta proizvodnja je sad apsolutno nesplativa, pa većina mladih odustaje od nje. Zato porodično gazdinstvo mora da se forsira u Srbiji u narednom periodu“, naglašava on.

Mali proizvođači, prema njegovim rečima, krpe kraj s krajem samo da zadrže broj grla.

„To je osnova, ako uništiš štalu, uništio si i domaćinstvo i izvor finansija. Može da se posluje dobro i da se živi od stočarstva, samo ako država hoće da zaštiti proizvođače“, tvrdi Palamarević.

On poručuje da niko ne može da ih otera iz štale i sa njive i sa kućnog praga.

„Ti što pokušavaju da provuku američki način gajenja stoke u konglomeracijama sa nekoliko desetina hiljada grla, moraju da budu zaustavljeni, jer mi sa tim ne možemo da se izborimo“, navodi naš sagovornik.

Što se tiče zahteva sa sastanka u PKS, Palamarević ukazuje da su se „ta gospoda već jednom obogatila na račun države i da sada ponovo pokušavaju to da urade“.

„Imamo samo oko 10 farmi većih od 300 grla južno od Save i Dunava, sve te farme su skoncentrisane u Vojvodini. I dok mi prosipamo mleko, jer su nam mlekare snizile cene za 10 dinara, oni gore imaju za 20 dinara veću cenu mleka, zato što su konglomeracije, a država im je pomogla da to postanu“, navodi on.

Palamarević podseća da su mere, koje su prošle godine uspeli da dobiju od države u pregovorima u kojima su oni učestvovali sa Udruženjem proizvođača mleka Mačvanskog okruga, dale ozbiljne rezultate.

„Na našem terenu, većina proizvođača koji su ostali u ovom poslu su duplirali broj grla i idu u tom pravcu razvijanja. Mi smo tražili od države da taj program traje pet godina, jer je bitno da se razvijaju naši proizvođači da bi bili konkurentni, da bi se mehanizovali, opremili objekte i podigli brojno stanje grla na nivo koji će da bude 100 ili više grla. Da taj broj grla bude pozitivan za poslovanje, a baš to smeta tim moćnicima. Ta konkurentnost koju bismo mi stigli za pet godina njima ne bi odgovarala. Njima odgovara da nas potisnu i unište i da naprave ozbiljne farme od nekoliko hiljada goveda“, upozorava on.

I poljoprivrednik iz Gornjih Nedeljica Zlatko Kokanović smatra da je najzdravija poljoprivredna proizvodnja ona gde mogu ljudi porodično da se bave tim biznisom.

„To su farme do 50 krava i gazdinstava koja imaju oko 100 hektara zemlje, koja ne moraju da plaćaju radnike i da zavise od drugih“, navodi on.

Kokanović veruje da bi to svakako uticalo na manje proizvođače, jer je budžet za poljoprivredu ograničen.

„I ovako se teško funkcioniše u poljoprivredi, ako bi to uradili, mi bismo mogli da pogasimo svoja gazdinstva“, upozorava on.

Što se tiče Miškovićeve izjave o podsticajima iz Ministarstva za socijalni rad, Kokanović kaže da se to poklapa sa izjavom predsednika države koji je rekao da je poljoprivredna penzija socijalna kategorija.

„Njih dvojica su tu usaglašeni, smatraju nas socijalnim slučajevima. A mi sami sebi organizujemo proizvodnju, sami smo i mehaničari i električari i veterinari… nemamo pomoć osim tih zagarantovanih subvencija. Oni ne znaju šta je 1.000 dinara ili 1.000 evra, to je za njih sića, ali za običnog čoveka nije“, zaključuje on.