Poslednja rupa na svirali: ,,Da nema pregovora sa EU, niko ne bi ni razmišljao o ekologiji i otpadnim vodama“

Prema izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, ukupna količina otpadnih voda iz naselja u 2024. godini veća je za 3,5 odsto nego u 2023. godini. Količina otpadnih voda ispuštena u javnu kanalizaciju povećala se za 10,5 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Domaćinstva beleže povećanje od 12,4 odsto, industrijski sektor povećanje od 15,3 odsto, a ostali korisnici povećanje od 1,1 odsto.

Istovremeno prerada otpadnih voda povećana je za samo 3,9 odsto u odnosu na 2023. godinu.

Industrije koje proizvode najviše otpadnih voda su snabdevanje električnom energijom, gasom i parom, sektor prerađivačke industrije i sektor rudarstva. Od ukupno proizvedenih 112 miliona kubnih metara otpadnih voda iz industrije, prečisti se 30 miliona kubnih metara.

Mreža javne kanalizacije u 2024. godini duža je za svega 0,7 odsto u odnosu na 2023. godinu.

U Srbiji je na kanalizacionu mrežu priključeno 61,5 odsto stanovništva, dok je u ostalim evropskim državama prosek između 90 i 100 odsto, što nas ponovo stavlja daleko ispod evropskog standarda. Najveći procenat stanovništva priključenog na kanalizaciju je u Beogradu, a najmanji u Južnoj i Istočnoj Srbiji, gde u proseku svako drugo domaćinstvo koristi septičku jamu.

I tamo gde ima kanalizacije, ne znači da se otpadna voda i prerađuje. U Srbiji postoje 54 postojenja za preradu otpanih voda od kojih trećina nije u funkciji. Ostali koriste samo primarni tretman prečišćavanja, dok je tercijarni, koji je evropski standard, zastupljen u samo 20 odsto operativnih postrojenja. Procena je da je Srbiji potrebno 359 funkcionalnih postrojenja kako bi bila u skladu sa Poglavljem 27 o životnoj sredini i klimatskim promenama. Najavljuje se da će projektom ,,Čista Srbija“ biti obuhvaćeno 165 novih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Dejan Lekić, građevinski inženjer iz Nacionalne ekološke asocijacije, smatra da je proces evropskih integracija razlog zbog koga se u Srbiji uopšte razgovara o mnogim konceptima iz oblasti zaštite životne sredine.

,,Da nema standarda životne sredine koji propisuje evropsko zakonodavstvo, mi se time verovatno ne bi uopšte bavili“, ocenjuje Lekić.

Lekić smatra da je od obaveza predviđenih Poglavljem 27 ispunjeno jako malo, iako su mnogi projekti najavljivani i pripremani.

Glavni grad nema nijedno postrojenje za preradu otpadnih voda, kanalizacija se izliva direktno u Dunav i Savu. Poznat je slučaj kada je Andreas Fat 2022. godine, nakon preplivanih tri hiljade kilometara Dunavom, odustao u Beogradu zbog količine bakterija u reci.

U studiji koju su sprovela četiri austrijska univerziteta 2019. godine upozorava se na veoma visoko zagađenje Dunava fekalijama i bakterijom ešerihijom koli. Zagađenje je naročito veliko kod Beograda i Novog Sada.

Problem je još veći u manjim mestima po Srbiji koja često nisu priključena na kanalizacionu mrežu i koriste septičke jame kojih je u Srbiji oko tri miliona, čime se povećava količina zagađujućih materija i u podzemnim i u površinskim vodama.

Izgradnja potrebne infrastrukture, kanalizacione mreže i postrojenja za prerađivanje vode trebalo bi da je prioritet za državu koja ovoliko kaska za modernim standardima. Međutim, stručnjaci sumnjaju u trenutne kapacitete Srbije za upravljanje mnogobrojnim i obimnim projektima koji su za to neophodni.

,,Projekti kasne, dele se različitim međunarodnim partnerima, većina postrojenja izgrađenih pre trideset godina ne radi. Ne znam na osnovu čega Vlada Srbije tvrdi da ima potrebne kapacitete. Opasno je da Vlada ovakva kakva je preuduzima bilo kakve aktivnosti kada su u pitanju veliki infrastrukturni projekti. Vlada koja je izgubila poverenje građana ne može da realizuje projekte kao što je izgradnja kanalizacione mreže. Treba biti naivan da biste verovali da će Vlada koja pravi cirkus u sred glavnog grada izgraditi postrojenja za preradu otpadnih voda”, ocenjuje Mirko Popović iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).

Planirani projekti – Interceptor i Veliko selo, projekat ,,Čista Srbija“

Interceptor predstavlja kolektorski sistem koji treba da sprovodi otpadne vode iz centralnog kanalizacionog sistema Beograda do planiranog postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Velikom Selu. Ovaj projekat je prvi put najavljen još krajem sedamdesetih godina prošlog veka.

Neke deonice interceptora su već izgrađene, dok su neke tek u planu. Sistem Obuhvata 15 deonica, od kojih su izgrađene deonice 5,7,8 i 9 u aprilu prošle godine. Grad Beograd je objavio projekat za deonicu 1, a u maju ove godine je objavljen projekat za deonice 2,3 i 7.

Fabrika u Velikom selu je deo projekta ,,Čista Srbija“ čiji je cilj izgradnja kanalizacione mreže i postrojenja za preradu otpadnih voda. O planiranom postrojenju za obradu otpadnih voda u Velikom selu se ne zna mnogo, ali stručnjaci sugerišu da neće biti realizovano u bliskoj budućnosti. Ovaj projekat država finansira kreditima iz Francuske i Kine. Strateški partner Srbije u ovom projektu je kineska kompanija China Road and Bridge Corporation. Forbes Srbija piše da je ovaj projekat dogovoren sa kineskom kompanijom bez ikakvog tendera.

Kod projekta ,,Čista Srbija” problematično je to što nemamo način da pratimo napredak, navodi Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije.

,,Ne vidimo šta je urađeno u manjim mestima. Ne vidimo koliko smo para dobili, koliko je potrošeno i šta je postignuto kao rezultat”, poručuje.

Da prerada otpadnih voda nije neki prioritet vidi se i po planovima za ulaganja u ove projekte. Recimo projekat sakupljanja i prečišćavanja otpadnih voda centralnog kanalizacionog sistema Beograda je prema Fiskalnoj strategiji za 2026. godinu je vredan 32,6 milijardi dinara. Od toga je do 2025. godine potrošeno svega 846 miliona. U ovoj godini je planirano da se potroši pet milijardi dinara, a u naredne tri godine još po 6,7 milijardi dinara.

Za projekat izgradnje komunalne (kanalizacione) infrastrukture i infrastrukture za odlaganje komunalnog čvrstog otpada u Republici Srbiji namenjeno je izdvajanje od po desetak milijardi dinara godišnje, a to je samo sitni deo celokupnog projekta koji se procenjuje na 368 milijardi dinara. Ovim tempom će kanalizacija u Srbiji biti završena za 30 i kusur godina.

Kako izgleda kada nešto hoće da se završi, najbolje pokazuju izdvajanja za EXPO od po 46 milijardi dinara u prošloj, ovoj i narednoj godini, ili 40 milijardi dinara za tri godine za Nacionalni stadion.

Onemogućavanje učešća domaćih aktera

Ono što u Srbiji izostaje je angažovanje domaćih timova stručnjaka koji dobro poznaju lokalne potrebe. Dodeljivanje poslova koji bi trebalo da budu naš zadatak stranim firmama, Lekić navodi kao često rešenje koje se u Srbiji primenjuje u mnogim oblastima.

,,Od jedne grupe konsultanata tražimo procenu troškova, od druge grupe da nam izrade projekat, a od treće da izvrše radove”, poručuje.

Problematični su i kriterijumi na osnovu kojih Vlada Srbije dodeljuje projekte.

Mirko Popović iz RERI-ja smatra da način na koji Vlada Srbije traži stručnu podršku u startu onemogućava konkurentnost i usvajanje najboljih rešenja.

,,Projekti se svode na transakcioni odnos između Vlade Srbije i međunarodnih partnera kojima se mogućnost da realizuju takve projekte nudi kao neka vrsta usluge za tolerisanje nedemokratskog režima u Srbiji “, ocenjuje Popović.

Kao primer loše i neozbiljne prakse u Srbiji navodi analizu stanja u sektoru upravljanja otpadnim vodama koju je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture sprovelo tek nakon što su već donete ključne odluke o projektu ,,Čista Srbija“, ne ostavljajući stručnjacima priliku da kažu svoje mišljenje.

Sporna zakonska rešenja

Prošlogodišnjim izmenama i dopunama Zakona o komunalnim delatnostima, u Članu 12a predviđeno je da jedinice lokalne samouprave po principu dobrovoljnosti mogu da prenesu ovlašćenja za upravljanje komunalnim delatnostima na Vladu Srbije.

Mirko Popović ističe da je ovakvo prenošenje nadležnosti sa lokalnog na centralni nivo veoma neobično rešenje, nezabeleženo u uporednoj praksi i da bi bilo protivustavno prepustiti Vladi upravljanje poslovima koji su po svojoj suštini lokalnog karaktera. Ustav štiti pravo građana na lokalnu samoupravu, a princip supsidijarnosti je ključan za ostvarivanje tog prava, podseća Popović.

Takođe navodi da se detaljnim uvidom u predviđeno rešenje iz Člana 12a može zaključiti da prenošenje tih ovlašćenja na Vladu Srbije ne bi bilo dobrovoljno, kao što se navodi u spornom članu. Popović ovo ocenjuje kao primoravanje lokalnih samouprava da tako postupe i smatra da će to dovesti do dodatnog slabljenja lokalnog kapaciteta.

Prema mišljenjima iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), ovim izmenama zakona predviđeni ,,Nacionalni upravljač komunalnom infrastrukturom” koga bira Vlada, dobiće priliku da upravlja desetinama projekata. Iz RERI- ja upozoravaju da je to izuzetno opasno i da stvara ogroman rizik da upravljanje komunalnim delatnostima postane još jedan izvor korupcije i otimanja javnih resursa.

Popović kao neubedljivo ocenjuje obrazloženje ovih izmena Zakona o komunalnim delatnostima, u kome stoji da je zaključeno da jedinice lokalne samouprave nemaju kapaciteta za upravljanje komunalnim delatnostima. Popović smatra da ništa ne ukazuje na to da je Vlada ta koja ima te kapacitete.

,,Lokalni akteri su u potpunosti isključeni iz donošenja odluka, dodeljuju im se rešenja, projekti i investitori, oni se o tome ništa ne pitaju “, navodi Popović.

Kao bolju alternativu predlaže rešenje koje predviđa Zakon o lokalnoj samoupravi, a to je mogućnost da više jedinica lokalne samouprave zajednički formira preduzeće koje će upravljati komunalnim uslugama. Popović smatra da će tako jedinice lokalne samouprave jačati sopstvene kapacitete, bez potrebe za uplitanjem Vlade.

Nedostatak obučenog stručnog kadra

Kada obučeni ljudi dođu da rade na postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda, veoma brzo napuštaju te poslove zbog niskih plata.

Slobodan Krstović iz Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) ističe da imamo problem sa funkcionisanjem postrojenja za preradu otpadnih voda, jer školovani kadrovi odlaze u privatni sektor i nema dovoljno inženjera. Odliv školovane radne snage je pogotovo problem u manjim mestima.

Perspektiva i realne mogućnosti

Krstović podseća da je 2025. godina postavljena kao krajnji rok kada privredni subjekti svoje otpadne vode treba da prilagode graničnim vrenostima po uredbi koja je na snazi u Republici Srbiji. Kraj godine je jako blizu, ali je Krstović uveren da veliki broj privrednih subjekata još uvek nema rešeno ovo pitanje.

Rok da jedinice lokalne samouprave reše pitanje prerade svojih otpadnih voda je 2040. godina, ali uzimajući u obzir dosadašnju dinamiku u rešavanju ovog problema i činjenicu da je većina projekata u početnim fazama realizacije, pitanje je da li je uopšte izvodljivo ispuniti ovu obavezu do zadatog roka. Krstović ističe da su mnogo veći fokus i ulaganja u putnu infrastrukturu nego u onu koja se tiče zaštite životne sredine.

Poražavajuća je činjenica da se potpuno identična diskusija vodila u javnosti i pre deset i pre dvadeset godina, kako ističe Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije.

,,To je besmisleni razgovor. Umesto da počnemo da radimo nešto u cilju da dođemo do rešenja, mi trošimo vreme na najave i demante najava”, kaže Lekić.

Uzevši u obzir neposvećenost očuvanju postojeće infrastrukture i nedostatak ulaganja u održavanje, možemo očekivati da do postavljenih rokova za rešavanje pitanja prečišćavanja otpadnih voda, umesto ispunjenja te obaveze, doživimo još goru situaciju nego što je sadašnja.

Projekat „Danasova škola novinarstva“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.