Privatizacija, jedini izlaz za fudbalske klubove

Zašto multinacionalne korporacije koje su veliki sponzori sporta u svetu, nisu spremne da taj model primene i u Srbiji?

– Zato što nemaju motiva za to. Jer, ekonomska logika kaže: da bi neko uložio bilo kakva sredstva, mora da vidi neki interes u tome. Sport je danas najbrže rastuća privredna grana u svetu i logično je da privlači velike kompanije da investiraju. Ali, tamo gde nema kvaliteta, ni jasnih pravila igre, nema ni sponzora. I, što je još važnije, tamo gde nisu precizno definisni vlasnički odnosi, nema ni većih ulaganja. Privatni kapital u ovakvim uslovima u srpske klubove može da uđe samo iz špekulativnih razloga. Zato je privatizacija od suštinskog značaja jer bi to potencijalnim investitorima omogućilo da kupe udeo u klubovima.

Zašto Zvezda i Partizan, iako najatraktivniji domaći klubovi, ne uspevaju da privuku znatno više investicija?

– Zvezda i Partizan su svakako mnogo atraktivniji za sponzore i investitore od ostalih klubova. Na žalost, u trenutku kada nisu na pravi način rešeni odnosi u sportu i kada nema odgovarajuće regulative, ne bi trebalo da čudi činjenica da čak ni ova dva velika kluba ne uspevaju da obezbede generalne sponzore ili je reč o simboličnim ugovorima. Svim ozbiljnim investitorima jasno je da ulaganje u srpski sport u ovom trenutku predstavlja bacanje novca u bunar bez dna. Zašto bi vam neko dao bilo kakve pare kada nema nikakav interes od toga, i još gore, kada ne postoji nikakva odgovornost onih koji upravljaju klubovima i koji funkcionišu po principu: „Daj ti meni novac, a ja ću da ga trošim kako hoću“. Taj način razmišljanja nigde u svetu više ne prolazi.

Koje grane privrede mogu najviše da profitiraju od gradnje stadionske infrastrukture?

– Sektor usluga, pre svega. Iako nam danas, na pragu 2010. godine, stadioni izgledaju prilično zapušteno. Veliki broj turista koji dolaze u Beograd, žele da vide srpsku „Marakanu“, muzej sa najvećim svetskim trofejima, stadion Partizana… Ali da bi ovi sportski objekti postali prava turistička atrakcija, porebna su velika ulaganja. Primeri iz inostranstva govore da današnji stadioni žive i prihoduju svakodnevno, a ne samo kada su utakmice. Tako, recimo stadion Barselone – Kamp nou, svakoga dana opsedaju turisti iz celog sveta, a posetiocima klub pruža mogućnost da ga rentiraju na par sati i da tu odigraju utakmicu. Dakle, moderni stadioni na atraktivnim gradskim lokacijama, pružaju velike mogućnosti za komercijalizaciju poslovnog prostora, kao i ostvarivanje prihoda od rente, ali i od turizma, marketinga, franšizinga, prodaje suvenira, hrane i pića… Takođe, danas je u svetu veoma značajan prihod koji se ostvaruje prodajom prava na ime (naming rights) stadiona koji su u vlasništvu klubova.

Koji bi modeli investiranja bili najadekvatniji za klubove u Srbiji?

– Ako govorimo o investiranju u klubove, izlaz je u privatizacija ili transformaciji vlasništva, da se konačno zna šta je čije. Budući vlasnici klubova koji poseduju svoje stadione, imaće svakako interes da značajno ulažu u poboljšanje infrastrukure jer to je preduslov za povećanje prihoda. Kada govorimo o ulaganjima u objekte, država bi trebalo da ima jasno definisanu zakonsku obavezu da ulaže u objekte koji su u njenom vlasništvu, kako bi ih rentirala i bila ravnopravan učesnik na tržištu.

Kako stimulisati investiranje u infrastrukturu manje komercijalnih sportova?

– Veoma lako. Država mora da stimuliše privatnike da investiraju kapital u sportsku infrastrukturu tako što će omogućiti poreske olakšice za sve one koji žele da investiraju i da grade. Trebalo bi obezbediti i olakšice za plaćanje građevinskog zemljišta, zatim mogućnost davanja koncesija, ali i stvoriti uslove za realizaciju javno-privatnog partnerstva… S jedne strane, privatnik će investicijom u sport plasirati viškove sredstava, dok će država prepoznati svoj interes u otvaranju novih radnih mesta.