Jurij Kobal, direktor konsultantske kuće „Oikos“, koja se već dvadesetak godina bavi problemima regionalizacije, poručuje da je regionalizacija neminovna i neophodna, ali da ne može da reši sve naše probleme.
Gospodin Kobal je učestvovao na savetovanju o razvoju regiona Šumadije i zapadne Srbije održanom neki dan u Užicu.
- Dokle su stigle države sa bivšeg jugoslovenskog prostora u procesu regionalizacije?
– Slovenija je sa policentričnim razvojem krenula već sedamdesetih godina prošlog veka, a posebno u tome je odmakla Ljubljana. Iako je Slovenija pre desetak godina napravila statističke regione, praktično nije regionalizovana, jer nema dva nivoa vlasti, nema regione, već samo opštine. Ipak, u toku je ubrzan proces regionalizacije i trebalo bi da Slovenija bude podeljena na dva regiona. Hrvatska ima županije, kao ispostave centralne vlasti, a trebalo bi da bude podeljena na tri regiona – priobalni, region Zagreb i područje Osijeka. Ne znam stanje u Bosni i Hercegovini, a Crna Gora izgleda da neće biti regionalizovana, što je i logično zbog njene veličine. Srbija treba da dobije pet regiona i to je odlično.
- Zašto je važno da države budu podeljena na regione?
– Ako stvari posmatramo sa aspekta razvoja, podela države na regione ima logike. Primera radi, Vojvodina i istočna Srbija imaju potpuno različite razvojne šanse. Vojvodina će verovatno razvijati poljoprivredu, jer za to ima odlične potencijale, a istočna Srbija će razvijati nešto drugo. Države koje su razvile različite načine pristupa regijama su uspele, a one koje imaju linearne instrumente regionalnog razvoja manje su uspešne. Podela na regione je prvenstveno potreba za razvojem, a da bi to uspelo neophodni su specijalizacija i regiona i instrumenata razvoja.
- Šta pod tim podrazumevate?
– Specijalizaciju privrednih aktivnosti po regionima, ali i da država razvije različite instrumente kojima treba da podrži te privredne aktivnosti. U Italiji imate primer da se bankarski sistem razvija u regionima. Na jugu se nude specijalizovani bankarski instrumenti, koji nisu isti kao u Milanu, jer su u pitanju različite potrebe privrede ili javnog sektora.
- Izgleda da je neujednačen razvoj, najveći problem regionalizacije, ne samo balkanskih zemalja, već i članica EU. Da li je moguće rešiti taj problem?
– To nećemo nikada rešiti, jer se neki regioni u jednom trenutku razvijaju brže, a u drugom momentu sporije, kao što je primer irskog regiona Šenon. Regionalizacija može pomoći regionima da specijalizuju svoje privredne delatnosti da bi bili konkurentni. Ako Vojvodina sa svojim potencijalima uspe da bude konkurentnija, u jednom trenutku će se brže razvijati, a u nekom drugom vremenu razvijaće se sporije. Mi ne znamo koji je pravi model za regionalizaciju, jer su sve države različite.
- Da li se u procesu regionalizacije mogu prikriti i seperatističke težnje, na šta nisu imune ni neke evropske države?
– Toga ima u Španiji, ali mislim da su u procesu regionalizacije ključni komunikacija i usklađenost različitih politika. U bivšoj Jugoslaviji u jednom trenutku imali smo razvijene industrijske centre, koji su izazvali sličnu pojavu kao danas onaj auto-put u Sloveniji. Privukli su ljude sa sela u gradove, a danas bismo hteli da se oni vrate na selo. Kako da se vrate, ako na selu nemaju pristojne uslove za život?
- Da li je regionalizacija naš „domaći zadatak“ iz Brisela ili je ona velika šansa za kvalitetniji život građana?
– Ona jeste u interesu građana, ali ona neće biti uspešna dok se ne usklade politike različitih oblasti i delatnosti. Regionalizacija jeste dobra, ali nije rešenje za sve probleme. Moramo da se potrudimo da sve oblasti uskladimo u jedan funkcionalni sistem.
Korist centralnoj Evropi umesto Španiji
* Preti li opasnost da se regionalizacijom prodube već postojeće razlike u razvijenosti regiona?
– I produbile su se. Na primer, Kohezijski fond bio je osnovan da pomogne Španiji, Portugaliji, Grčkoj i Irskoj. Ako analiziramo Španiju i Portugal, njegova uloga bila je da te države, železnicom i putevima, poveže sa centralnim delom Evrope. Na kraju, u tome je profitirala centralna Evropa, jer se razvojni moment iz Španije i Portugalije još više privukao centrali, tako da postoje različita iskustva.
* Kakva su iskustva Slovenije?
– Izgradnja putnog sistema pomogla je Sloveniji da se bolje poveže sa svetom, ali unutar Slovenije povećane su razlike. Danas je puno lakše doputovati iz Maribora u Ljubljanu. Ljudi dolaze u Ljubljanu da rade, a u Mariboru samo spavaju. Isto se dogodilo i sa drugim regijama. Iz takvih iskustava moramo nešto da naučimo i da nekim posebnim instrumentima pojačamo regionalne prednosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
