Sjaj i beda američkog društva

Sredinom sedamdesetih Amerika je uvećala izdatke za zdravstvo tako da su oni dosegli četiri odsto vrednosti bruto domaćeg proizvoda, kao i za zdravstveno osiguranje – ti izdaci su narasli na dva odsto vrednosti BDP-a. Države poput Kanade, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske nisu sledile takav trend iako su se u istoj meri, ako ne i bolje, postarale da im građani ostanu zdravi. U istom periodu SAD su preusmerile sredstva koja su ulagale u obrazovanje, infrastrukturu i poljoprivredu na davanje podsticaja bogatima, uglavnom u vidu poreskih olakšica. Ilustracije radi, sada se izdvaja deset odsto više novca nego što je bio slučaj u prošlosti, kako bi se bogatašima olakšalo da gomilaju prihode, dok su izdvajanja za javne investicije i „ljudski kapital“ umanjena i iznose oko četiri odsto BDP-a, što je znatno manje nego što se očekivalo. Pre četiri decenije Amerika je, takođe, trošila oko četiri odsto BDP-a na finansije, odnosno dvostruko manje nego u ovom trenutku, a rezultati uvećanja su katastrofalni. Uprkos zahtevima plutokratije da menadžeri, kako finansijskih, tako i drugih kompanija zaslužuju znatno veće zarade, nema dokaza da oni rade bolje od svojih prethodnika na funkciji ili da valjanije raspoređuju kapital. Naprotiv.

Najveći deo odgovornosti za „bitke“ koje ekonomija vodi može se, bez ikakvog preterivanja, pripisati glomaznom i disfunkcionalnom finansijskom sektoru SAD. Navedena preusmeravanja investicija obično se pripisuju naporima da se pospeši rast. Ipak, jasno je da su takvi pokušaji propali. Nesumnjivo, teško je reći da su odluke donošene u protekle četiri decenije predstavljale išta više od dubokih grešaka koje su počinile javne institucije odgovorne za vođenje državne ekonomije. Takav razvoj situacije iznenađuje imajući u vidu činjenicu da su SAD ranije bile „svetski orijentisane“ u ekonomskom domenu. Naime, za više od dva veka američka vlada je bila veoma uspešna u potrošnji i održavanju ekonomskog rasta. Od insistiranja Aleksandra Hamiltona na unapređenju industrije i finansija, do izgradnje transkontinentalnih infrastrukturnih projekata i uvođenja javnog obrazovanja, državne investicije su se višestruko isplatile. Zaista, vlada je neprestano gurala ekonomiju u ono što je smatrala industrijama budućnosti, što je rezultiralo povećanjem blagostanja pripadnika široke srednje klase. Dakl, pre 40 godina počeli su da se gube iz vida prioriteti i od tada društvo nije postajalo bogatije, već se bogatila samo elita. Ideolozi sa levog i desnog spektra imaju različita gledišta o tome šta je krenulo loše, što ne iznenađuje. Levica, uglavnom s pravom, osporava ideju da je slobodno tržište uvek u pravu da ga ne treba sputavati i da se njegovi predstavnici zasluženo nagrađuju. S druge strane, desničari pripisuju sunovrat „preživljavanju“ i širenju socijalnog sistema Amerike. U tom kontekstu, tvrde da su programi poput Mediakera, društvene sigurnosti, oporezivanja i osiguranja u slučaju gubitka posla pretvorili SAD u državu korisnika, a ne u državu proizvođača.

Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju

glosa