Srbija imala veći rast BDP-a do 2012. godine nego poslednjih 12 godina: Inflacija, korona ili loš model rasta?

Bruto domaći proizvod (BDP) u Srbiji za 25 godina, računajući i prognoze za 2025, porastao je za 130,8 odsto.

Od Srbije su veći relativan rast u tom periodu iz okruženja ostvarili su Albanija, Kosovo* i Rumunija, dok su ostale susedne zemlje bile manje uspešne.

To Srbiju stavlja na 86. mesto među zemljama sveta po rastu BDP-a, pokazuju baze Međunarodnog monetarnog fonda i proračun ekonomiste Miroslava Zdravkovića.

On je podelio ovaj period na dve celine, pa je tako računao od 2000. do 2012. godine, kao i od 2013. do 2025. godine, što se poklapa i sa smenom vlasti u Srbiji.

Na rast su tokom godina negativno uticali brojni faktori, od svetske ekonomske krize do pandemije kovid virusa.

Ono što je računica pokazala, jeste da je Srbija u prvom periodu posmatranja ostvarila rast BDP-a od 60,3 odsto, dok su veći relativan rast u okruženju ostvarile Albanija, Rumunija i Bugarska.

U drugom periodu, prema računici, Srbija je imala usporavanje ekonomskog rasta.

Zdravković objašnjava da je to bila posledica „fiskalne konsolidacije“ koja je uticala da se BDP poveća samo za 13,7 odsto u šestogodišnjem periodu, od 2013. do 2018. godine.

Posle je i zaključavanje zbog virusa korona uticalo na pad BDP-a u 2020. godini, pa je za osam godina nakon 2012. BDP povećan za samo 17,5 odsto, objašnjava on.

U periodu od 13 godina, uključujući i 2025, očekuje se da rast BDP-a iznosi 44 odsto, što je manje od 60,3 odsto u prethodnom dvanaestogodišnjem periodu, ali će po ovom rastu Srbija biti na gotovo identičnom 80. mestu u svetu po privrednom rastu, kao i u prvom podperiodu.

To, prema njegovom tumačenju, znači da nije samo Srbija usporila, već je usporavanje bilo opšte i verovatno posledica pada BDP-a u većini zemalja u 2020. godini.

Od susednih ekonomija, veći relativan rast imaće Kosovo*, Rumunija, Crna Gora i Albanija, dok su BiH i Hrvatska veoma bliske našem rastu.

U celom periodu posmatranja najveći relativan rast ostvarile su Gvajana, Etiopija i Kina, koje su povećale BDP od skoro jedanaest pa do skoro sedam puta. Najveći pad BDP-a imale su Venecuela, Jemen, Portoriko i Sudan, a najmanji relativan rast Italija, Libija i Grčka.

Ekonomista Danilo Šuković za Danas objašnjava da je taj nešto značajniji rast u prvih 12 godina delom rezultat jako niske baze.

„Ono što se desilo devedesetih godina pod vlašću Miloševića, to su bile katastrofe za ekonomiju, bile su sankcije, hiperinflacija, ratovi… to je razorilo ekonomiju. Od niske baze može da se napravi značajniji rast“, navodi on.

Međutim, taj rast koji je dobro krenuo, kako podseća, zaustavila je ekonomska kriza 2008. godine.

Što se tiče rasta posle 2012. godine, Šuković smatra da je taj sporiji razvoj rezultat ekonomske politike koja je „bila osuđena da nema uspeh na dugi rok“.

„Tu je prvenstveno problem politika fiksnog kursa dinara, a to upropaštava svu izvoznu privredu. To je nešto čime se ovaj režim hvali, a na dugi rok ima pogubne rezultate“, upozorava on.

On podseća da je orijentacija kod nas na strane direktne investicije uz subvencije koje su netransparentne.

„Sada imamo zastoj u prilivu tih investicija i dezinvesticije, odnosno povlačenje nekih investicija. Mnogi su tu došli samo da steknu benefit od velikih subvencija koje država pruža. Oni nisu ni puno zainteresovani da reinvestiraju, već svoju dobit iznose iz zemlje“, ukazuje Šuković.

On naglašava da su to neki od glavnih problema, pored toga što smo imali kovid, koji je svakako ostavio posledice.

Naš sagovornik dodaje i da svi projekti u infrastrukturu utiču na rast, ali da su rađeni netransparentno.

„Time se stvorilo plodno tle za bujanje ionako velike korupcije. A kada imate veliku korupciju i slabe institucije, to ne može dati dobre rezultate. Problemi u funkcionisanju institucija se reflektuju na ekonomski rast, a pošto su naše institucije zarobljene i podložne korupciji, ti rezultati postaju sve pogubniji“, kaže Šuković.

Što se tiče fiskalne konsolidacije, on smatra da je ta kriza mogla da se prevaziđe i bez toga.

„To je bio markreting da smanje plate i penzije, pa da vrate. Tu su naneli štetu građanima pod plaštom spasavanja od bankrota, a mislim da zemlja nije bila toliko na ivici. To je bila propaganda, a najlekše je uzeti od sirotinje pare i trošiti ih za neke političke ciljeve. Iako je to predstavljeno kao veliki uspeh, mislim da je to bio veliki promašaj“, naglašava naš sagovornik.

Šuković objašnjava da sva ta priča o rastu BDP-a i uspešnosti pada u vodu kada se vidi gde smo mi u Evropi po nivou, a ne rastu, BDP-a po glavi stanovnika.

„Tu smo jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. To je nešto što se krije od građana, a priča se o nekoj stopi rasta BDP-a od tri ili četiri odsto. Time se građanima baca prašina u oči da mi brže rastemo od nekih drugih“, zaključuje on.

I profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu Veroljub Dugalić smatra da je napredak lakši kad je osnova niska.

„Kada se porede podaci sa niskom polaznom osnovnom, onda je lako da se iskrive rezultati. Ako je niska osnova, lako može da se pokaže napredak“, ukazuje on.

Dugalić smatra da je to igranje brojkama.

„Kolika je bila inflacija za tih 25 godina, kolika je bila za tih prvih 12, a koliko za drugih 12 godina? Kurs je 2012. godine bio 117 dinara, a danas je isto 117, a inflacija u dinarima 80 odsto. Lako je na taj način manipulisati brojkama“, upozorava on.

Prava mera rasta društvenog proizvoda je novčanik, kaže naš sagovornik.

„Kada odeš na pijacu, u prodavnicu ili u kafanu, bilo gde. Koliko treba da daš para za nešto, a koliko si za isto to morao da daš pre 10 godina. Kad se to uporedi, shvatiš koliki je realan rast BDP-a“, objašnjava on.

Dugalić upozorava i da ne treba uvek verovati statistici.

„Laž – velika laž – statistika, tako to ide gradacijski. Ili ‘statistika naša dika, šta pomisliš to naslika’. Statistika služi upravo za to, da se nameste podaci kako nekome odgovaraju. Ona će da pokaže šta poželiš“, zaključuje on.