Srbija pred EU pravilima o ambalaži: Ako ne reagujemo odmah, Srbija neće imati reciklabilnu ambalažu

Ona se ne odnosi samo na države članice EU — već i na sve proizvođače i distributere iz Srbije koji robu prodaju u EU, kao i na one koji ambalažu koriste ili uvode na domaće tržište. To faktički znači da Srbija ne mora biti članica EU da bi morala da poštuje ova pravila — dovoljno je da želi da ostane deo evropskog tržišta.

Na radionici u organizaciji Alijanse za cirkularna pakovanja, okupili su se predstavnici industrije, reciklažnog sektora, komunalnih sistema, operatera, instituta, lokalnih samouprava i eksperata.

Ključno pitanje bilo je jednostavno — ali i precizno: „Da li Srbija ima sistem koji može da primeni ova pravila odnosno da li ćemo biti u stanju da na vreme prilagodimo sistem sakupljanja ambalaže, koji je vrlo slab i svih ostalih koraka kako bismo uspeli da ispoštujemo nova pravila EU o upravljanju ambalažom i ambalžnim otpadom?“

Odgovor je bio jedinstven: Srbija nema infrastrukturu, nema nacionalni registar ambalaže, nema primarnu selekciju, nema sortirne kapacitete, nema laboratorije za procenu reciklabilnosti, nema evidenciju uz koju se materijal može pratiti – od proizvodnje, preko potrošača, do reciklaže, saopšteno je iz Alijanse za cirkularna pakovanja.

Danas recikliramo samo 15,45 odsto komunalnog otpada (EU prosek 49 odsto). Samo 28 odsto građana ima pristup usluzi recikliranja, dok 13,6 odsto celokupnog otpada završava van sistema — na ulicama, u reci, u prirodi, na divljim deponijama.

Jedan od ključnih izazova jeste to što Srbija nema kontrolu nad tokovima materijala, ni način da obezbedi reciklat koji će od 2030. postati zakonski obavezan u svakoj ambalaži koja se plasira na EU tržište.

Od 2030. nijedna ambalaža s manje od 70 odsto reciklabilnosti neće smeti da uđe na evropsko tržište — a danas ne znamo ni kako se ta reciklabilnost meri.

Primarna selekcija gotovo da ne postoji, a laboratorijska provera reciklabilnosti ambalaže — ne postoji uopšte.

Učesnici radionice upozorili su da PPWR nije „samo još jedna direktiva“, već najveća promena u oblasti ambalaže u poslednjih 30 godina, koja će direktno uticati na industriju hrane, pića, hemije, farmacije, trgovine, kao i na uvozno-izvozni sektor, logistiku, reciklere i komunalna preduzeća.

Struka je ukazala na pet tema koje će odlučiti da li Srbija može da ispuni PPWR obaveze: obavezni procenat reciklata u ambalaži, klasifikacija reciklabilnosti, reforma sistema produžene odgovornosti proizvođača (EPR), uvođenje depozitnog sistema (DRS) i infrastruktura kao preduslov za primenu bilo kog modela.

Poruka sa radionice bila je jasna: Srbija ne treba samo izmene zakona – već funkcionalan sistem.

Industrija je pružila ruku državi i ponudila partnerstvo, uključujući ekspertizu, operativnu podršku i spremnost na ulaganja, ali očekuje da država preuzme aktivnu ulogu – kao koordinator, regulator i garant sistema.

„Ovo više nije tema ekologije, već konkurentnosti privrede, pozicije Srbije na evropskom tržištu i opstanka domaćih proizvođača u narednoj deceniji“, glasila je poruka organizatora i učesnika radionice državi.