Srbija, zemlja koje nema

Priča o reformi poreskog sistema, pokazuje sve razloge zbog kojih kao država i kao društvo, polako, ali sigurno, Srbija tone kao sidro. Preko 40 posto celokupne ekonomije nalazi se van poreskog sistema, u nečemu što se kolokvijalno zove crno tržište u kome se ne plaća ništa državi, i tako nelojalno konkuriše onom delu privrede koji sve obaveze prema državi plaća. Navodno, tako se čuva socijalni mir, ali je jedini rezultat ovog koncepta buvljak ekonomije taj da je cela ekonomija, ali i državni budžet, ostao na nivou buvljaka, u kome se ne zna ni ko, ni kome, ni koliko plaća. Veliki deo onih koji su radili legalno sada ili ne rade uopšte ili rade na crno.Veliki deo onih koji su poslovali legalno ili su u gubicima ili su odavno u nečemu između stečaja i likvidacije. Oni koji sve vreme posluju jednom nogom van zakona, ne plaćaju doprinose za PIO i RFZO svojih zaposlenih, sistemski uništavaju svako preduzeće koje su budzašto kupili u pljačkaškoj privatizaciji, ne samo da nisu predmet istrage, oni su unapređeni do tačke da svojim bogatim iskustvom u uništavanju svega čega se dotaknu, pomognu rad novoosnovanog Saveta za privredni oporavak. Umesto da zbog istrage o 24 sporne privatizacije čije procesuiranje traži Evropska unija, pomognu u rasvetljavanju privatizacije C marketa, Večernjih novosti ili Veterinarskog zavoda, u kojima su isparile stotine miliona evra, glavni arhitekti tih privatizacija biće ključni činilac novog tela Vlade Srbije koje treba da garantuje privredni oporavak Srbije. Pa to ni Jelko Kacin ne bi mogao da smisli, taj drski Slovenac, stari srbomrzac, koji se usudio da sa latinskim prezirom govori o našem tako nadaleko poznatom poštenju i principijelnosti. Taj uskogrudi Jelko Kacin ne može da shvati da je sasvim normalno da jedan istaknuti član kluba Privrednik tokom radnog vremena bude predmet istrage policije i tužilaštva zbog privatizacije Veterinarskog zavoda ili proste činjenice da je od Agrobanke podigao tričavih sedam do deset miliona evra kredita koji je zaboravio da vrati, da bi nakon radnog vremena što u Klubu Privrednik na različitim prijemima, što u loži Partizanovom stadiona, bio omiljeni domaćin praktično celom državnom vrhu.

U međuvremenu, u svetu van centralne lože Partizanovog stadiona, ona boranija koja mora da se drži zakona kao pijan plota, nekako jedva diše. Oni ne samo da plaćaju poreze, oni plaćaju i šumarinu, svaki lokalni činovnik u bilo kom gradu u Srbiji, može da razrezuje takse, naknade, parafiskalne namete, po modelu koliko mu treba, i ako niste u centralnoj loži stadiona Partizana ili u Savetu za privredni oporavak, možete samo da plačete i naravno platite sve, do poslednje pare. Danas konferens centar je takođe u maju mesecu ove godine imao priliku da oseti na svojoj koži kako izgleda život boranije koja se drži zakona kao pijan plota: gradske vlasti Beograda odlučile su da se ne bakću sitnim poskupljenjima naknade za građevinsko zemljište, oni su jednostavno promenili zoniranje tako da je preko noći, u sred poslovne godine, svima koji imaju poslovni prostor na Novom Beogradu stigla čestitka u vidu poskupljenja zakupa poslovnog prostora od skromnih 76 posto u evrima, što je pravi način da se u kriznoj godini da podrška onom delu privrede koji nije u Savetu za privredni oporavak. Sami vlasnici poslovnih zgrada na Novom Beogradu znaju da je u njihovom interesu da ćute, pošto ako bi samo progovorili koju reč u medijima, odmah bi krenule inspekcije, provere, pravna država u svoj svojoj snazi pokazala bi da zakoni i propisi jesu tu da važe za one koji se drže zakona kao pijan plota. U međuvremenu, sevaju otkazi, gase se radna mesta, čak se i prave planovi da jedan broj multinacionalnih kompanija preseli svoja sedišta iz Novog Beograda u Budimpeštu ili Bukurešt.

Sama mreža parafiskalnih nameta osmišljena je tako da je jednostavnije promeniti Ustav Srbije, nego preko 80 zakona i nekoliko stotina podzakonskih akata u kojima su sistemski posejani pravni osnovi za stotine nameta koje državnim službenicima daju neograničenu slobodu da uzimaju koliko im treba. Vraćanje tog duha u bocu, čak i da postoji politička volja, gotovo je nemoguće, barem ne u brzom roku koji bi doveo do olakšanja za privredu koja radi legalno. U međuvremenu, budžet je sistemski probušen prodajom svih nalazišta nafte Gaspromu za budzašto, pa sada nema prihoda za budžet po tom osnovu, pa se onda akcize za gorivo podižu u nebesa, da bi se kompenzovao taj gubitak, pa onda pada obim prodaje goriva, i tako u krug. Onaj začarani, u kome je sasvim normalno da Gasprom u Srbiji plaća rudnu rentu koja je nekoliko puta niža od one u Rusiji. Zdravstveni sistem je već bankrotirao, ali su cene duvana u Srbiji i dalje ubedljivo najniže u Evropi, a akcize na duvan toliko besramno male, da to prkosi zdravom razumu. Tek da se vidi da naša politička elita nema nikakvih blokovskih predrasuda, oni su uvek spremni da se nagode na štetu građana, i sa onima na Istoku i sa onima na Zapadu. PIO fond je ošišan na nulu, niti ima mehanizme kontrole naplate doprinosa za PIO, niti može da dođe u posed svoje imovine koja mu je protivpravno oteta i za koju se godinama sudi sa državom. Podignuta je granica odlaska u penziju, pa sada imamo stotine hiljada ljudi koji su stariji od pedeset godina, a opet drastično mlađi od zakonskog praga za penziju, koji su sada beznadežno nezaposleni, kao ribe na suvom, i koji bez ozbiljnog razvoja sektora socijalnog preduzetništva mogu samo da prose. Umesto jednostavnog poreza koji svako može da shvati, tu je mutna poreska voda, u kojoj se ne snalaze ni oni koji se celog života bave poreskim sistemom, pa čak i ako ministarstvo finansija da tumačenje nekog poreza koji treba da platite, poreski inspektor to može da smatra neobavezujućim, i da vas uredno kazni, naravno ako ranijim zaslugama niste zaslužili članstvo u Savetu za privredni oporavak. Ako ste zaslužili članstvo u Savetu, onda vam Vlada Srbije svojim zaključkom o tzv. spajanju radnog staža, može pomoći tako što će poreske dugove vaše privatne kompanije prema vašim zaposlenima, platiti novcem poreskih obveznika, i onda to do dan danas proglasiti državnom tajnom.

Epilog ovoga sasvim je jasan: Srbija je država koja nestaje pred našim očima, zemlja kojoj odumiru vitalne funkcije koje svaku državu na svetu čine državom. Deficit se meri milijardama evra, nema para ni za penzije, ni za plate, ni za normalan zdravstveni sistem, ali što je najgore od svega, očigledno nema snage da se uvede ozbiljna poreska reforma koja će oporezovati kapital i imovinu, a poreski stimulisati proizvodnju. Zato danas u centru Beograda mogu da se drže hektari praznog prostora bez ikakvog ozbiljnog poreza, mogu da se tranzicioni srpski milijarderi i njihova skromna imovina oporezuju po stopi kao da su u pitanju narodne kuhinje. Ali se zato onoj boraniji koja se drži zakona kao pijan plota i nešto još proizvodi, podiže PDV, podižu akcize i naknade za građevinsko zemljište, podižu troškovi proizvodnje do tačke da je jasno da je jedini realni biznis plan katanac ili makar hibernacija do vremena kada će se sve slomiti, i sve krenuti iz početka. Upravo zato, oni koji su bacili privredu na kolena kroz proces tranzicije i privatizacije, oni koji drže više od pola spiska spornih privatizacija čiju istragu traži Evropska unija, oni koji duguju i Bogu i narodu, ni na koji način ne mogu biti garant privrednog oporavka. Mogu biti garant da će ono što su započeli pre dve decenije,kroz šverc pod sankcijama, privesti svome kraju kroz bankrot države u globalnoj recesiji. U takvoj konstelaciji snaga i takvom stanju duha,u kojoj umesto da se pleni imovina stečena kriminalom, priča se priča o penzijama koje treba smanjiti, bilo kakva reforma poreskog sistema nema nikakvog smisla.