Studenti su uspeli nešto što niko nikad nije uspeo – okupili su pet najvećih sindikata za jedan sto

Pet najvećih sindikata u Srbiji – Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Savez samostalnih sindikata Srbije, Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“, Asocijacijom slobodnih i nezavisnih sindikata i Konfederacijom slobodnih sindikata postigli su minulog vikenda jedinstvo oko nekoliko tačaka.

Naime, oni su održali zajednički sastanak u subotu, 22. marta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na poziv studenata koji su u blokadi.

Cilj njihovog jedinstva jeste zajedničko delovanje na izmenama Zakona o radu i Zakona o štrajku, objašnjeno je.

„Na sastanku je doneta odluka o zajedničkom sindikalnom delovanju, kao i o formiranju radne grupe pravnika koja će raditi na konkretnim predlozima i usaglašavanju zahteva sindikata“, saopšteno je.

Sindikati su, takođe, izrazili jasnu podršku studentima u svim njihovim zahtevima.

Predsednik sindikata Sloga Željko Veselinović za Danas pojašnjava da je za početak dogovor da studenti podrže sindikate u vezi sa promenama Zakona o radu i Zakona o štrajku, a da sindikati podrže studentske zahteve.

„Kako je trenutno Vlada Srbije u tehničkom mandatu i kako još uvek ne znamo hoće li biti rekonstrukcije ili izbora, dogovor je da se za to vreme obrazuje radna grupa koju će činiti pravnici iz svih sindikata i studenti Pravnog fakulteta, koji će raditi na usaglašavanju predloga izmene Zakona o radu koji su predložili ti studenti“, navodi on.

Veselinović dodaje da, takođe, postoji i nekoliko već gotovih predloga Zakona o radu, koje su uradili sindikati.

„O tome će se više pričati kada budemo konačno znali situaciju oko Vlade Srbije“, kaže naš sagovornik.

On navodi i da postoje dva predloga oko tehnike predaje predloga Zakona o radu.

„Jedan je da ga ja predložim kao narodni poslanik. A drugi, koji je po meni bolji i efikasniji, je taj da svi zajedno skupimo 100.000 potpisa i da ih predamo Skupštini kao narodnu inicijativu“, pojašnjava Veselinović.

On dodaje da je bilo reči i o mogućnosti organizovanja generalnog štrajka.

„Za to je još uvek rano, jer za tako nešto je potrebno, pre svega, poverenje među sindikatima, a i malo više vremena za organizaciju. Tako da će se na tome raditi u hodu“, kaže Veselinović.

Studenti su, kako ističe, uspeli nešto što niko nikad nije uspeo.

„To je da sve relevantne sindikate okupe za jedan sto, sa jednim zajedničkim ciljem, a to je promena radnog zakonodavstva i podrška studentskim zahtevima“, zaključio je Veselinović.

Predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo Mario Reljanović za Danas ističe da može da raduje činjenica da sindikati i konkretnim potezima podržavaju napore studenata.

„Organizovani studenti su se pokazali kao izuzetno relevantna društvena snaga, koja istovremeno nije politički angažovana, u smislu podrške konkretnim političkim opcijama, tako da sindikati, koji imaju šarenoliko politički angažovano članstvo, mogu da stanu iza zahteva koji su u potpunosti usmereni ka ostvarivanju međunarodnih standarda rada, na koje se Srbija i zvanično obavezala, i samim tim predstavljaju civilizacijski, pre nego politički zadatak“, naglašava on.

On upozorava da ne treba mešati podršku ovim naporima studenata sa podrškom generalnom štrajku.

„Čini mi se da ta tema nije bila predmet razgovora i da zajednički nastup povodom izmena Zakona o radu i Zakona o štrajku ohrabruje, ali ne znači da postoji neka šira elaborirana zajednička platforma“, pojašnjava Reljanović.

On dodaje da je ova podrška samo prvi korak ka nekom udruživanju oko nespornih pitanja i da je moguće da će i generalni štrajk biti razmatran u budućnosti.

Profesor Fakulteta političkih nauka u penziji i bivši predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković za naš list naglašava da je ovo ohrabrujuća vest i donekle očekivana.

„Zato što su podrška protestima i zahtevima studenata nešto što su sindikati i do sada iskazivali u manjoj ili većoj meri, zavisno od delatnosti“, pojašnjava on.

Međutim, podseća da je podrška bila upitna sa stanovišta studentske priče o generalnom štrajku.

„Generalni štrajk, onakav kakve mu mogućnosti daje postojeći zakon iz 1996. godine praktično nije moguć. Mi nikad nismo imali praksu generalnog štrajka. Nema zakonske mogućnosti za generalni štrajk. Mora da se menja ta regulativa, da unutar štrajka može da se uradi nešto više, to je jako važno za sindikate i zaposlene jer je Zakon o štrajku klasna borba na terenu prava“, ukazuje on.

Stojiljković to pojašnjava time da i jedni i drugi „pokušavaju normama da dođu u prednost“.

„Obaveza najave štrajka dugo pre njega, te preširoko utvrđen minimum procesa rada, gde je praktično nemoguće štrajkovati je sve nešto što je dovelo do ove situacije i toga da se štrajk definiše kao reakcija na ugrožene profesionalne i ekonomske interese. Šta je s političkim štrajkom, kada te zahteve ne upućujete poslodavcu, nego institucijama vlasti“, pita on.

Stojiljković zaključuje da je ovo jedinstvo sindikata dobra vest, ne samo sindikate i sindikalno članstvo, već i građane i građanke Srbije, jer pokazuje spremnost na zajedničke aktivnost oko ključnih ciljeva.

Ipak, on smatra da to neće ići lako, kao i da nije realno očekivati ujedinjenje.

„Ujedinjenje je stepen jedinstva sindikata koji se neće dogoditi, ali recimo da su na zajedničkim interesima našli neku saglasnost i vrstu koordinacije. Imaće oni spornih pitanja i razlike u konkretnim pozicijama i interesima, ali ono što je strateški interes i cilj sindikata, a to je zaštita i unapređenje prava zaposlenih, je sa tog aspekta obećavajuće“, naglašava naš sagovornik.

Zakon o radu bi, prema njegovim rečima, trebalo da postavlja u bolju poziciju, ne samo zaposlene, već da daje veće garancije i sigurnost i za sindikalno angažovanje.

„Rad na Zakonu o radu i Zakonu o štrajku ima praktične konsekvence na konkretno ponašanje. Zakon o štrajku koji bi bio liberalniji i drugačiji, omogućio bi da bude lakše i moguće organizovati štrajkove, uključujući i nešto što je politički štrajk u kom se zahtevi upućuju državnim organima, kao i vrstu štrajka solidarnosti na nivou čitave zemlje, što sada ne postoji kao mogućnost“, zaključuje Stojiljković.