Subotica: Sindikati kaskaju za vremenom

– Mislim da bi država prethodno morala da smanji poreze i doprinose, koji predstavljaju veliko opterećenje za poslodavce. Recimo, u Mađarskoj izdvajanja firmi se kreću oko 40 odsto, dok su kod nas ona čak do 70 odsto. Tek kada bi se to izmenilo, bilo bi mnogo lakše izboriti se za novu minimalnu cenu rada, koja bi po mom mišljenju trebalo da iznosi 30 hiljada dinara, a ne da bude povećana samo do nivoa porasta inflacije, kaže Popović. On misli da država ne bi ništa gubila sa smanjivanjem doprinosa, jer bi se novac ponovo vraćao u opticaj kroz potrošnju. A u trenutnoj situaciji sindikati će teško izdejstvovati korekciju cene rada.

– Iako sindikat traži korekciju samo za visinu inflacije, koja se inače uvažava pri promeni svih komunalnih cena usluga, poslodavci će teško pristati na to, jer ni Vlada nije spremna na to. To bi značilo i neophodnost rebalansa budžeta, kojim nije ni predviđeno povećanje cene rada, i stoga se ne može ni očekivati da poslodavci moraju da pristanu, kaže Popović. On smatra da sindikati u Srbiji kaskaju za vremenom, i situacijom, te da su pokazali da ne razumeju situaciju onda kada su odbili da se odazovu pozivu međunarodnih sindikalaca na globalni protest.

– Zato mislim da će se minimalac bitnije promeniti, jer sindikat nema snagu da to izdejstvuje, a nije u poziciji da vrši pritisak na poslodavce. Mislim da bi samo masovni izlazak na ulice radnika mogao nešto promeniti, kada bi se pokazalo da su radnici odlučni i ujedinjeni, zaključuje Popović.

Da cenu rada svakako treba povećati, saglasna je i predsednica Samostalnog sindikata Subotičke mlekare Jelena Nimčević.

– To treba uraditi i zbog interesa radnika, ali i zbog održavanja proizvodnje u privredi. Naime, cena potrošačke korpe je sada toliko visoka da je radnicima sve teže da obezbede i ono najneophodnije – struju, vodu, osnovne životne namirnice, čije su cene odavno povećane. Mislim da svi trebaju biti svesni da i privreda gubi u ovakvoj situaciji, sa ovakvim odnosom snaga i ovakvim standardom najvećeg broja građana. Njihova kupovna moć je sve manja, i to se na tržištu i te kako oseti, te je sve teže prodati ono što se proizvede. Poslodavci se, međutim, odbijajući da povećavaju plate, vade na krizu, ali ona traje već drugu deceniju, upravo zahvaljujući njima i njihovom nerealnom stavu prema odnosu nadnica i profita. Zbog toga je stvorena velika neravnoteža, profiti su preveliki, a zarade radnika premale. Mora se u tome naći održivi odnos, jer će jednog dana doći do pucanja. Lično, naše poslodavce ne prepoznajem kao ozbiljne partnere, jer njihova briga jedino o visokim profitima dokazuje da ni najmanje ne vode računa o onima koji stvaraju profit, a pogotovo ne o tome da oni budu zadovoljni u tom procesu, što je važan faktor u održanju proizvodne i tržišne stabilnosti, kaže Jelena Nimčević.

Problemi oko povećanja minimalne cene rada i odnosa Vlade prema tom pitanju posledica su ponižavajućeg položaja sveta rada u odnosu na svet kapitala, kaže sociolog iz Subotice Dušan Torbica.

– Sa svakom promenom zakona i sa svakom uredbom, radnička prava su manja i tanja, a i ono što je preostalo retko se poštuje. Često se ne poštuje ni kolektivni ugovor, a dosta je firmi koji ga uopšte i nemaju. Tu je još problem hiljada radnika zaposlenih kod malih poslodavaca koji se ne mogu, ili mogu veoma teško sindikalno organizovati da bi zaštitili svoja prava. S druge strane, pravne institucije se vrlo malo bave kršenjem radnih prava, pa poslodavci, i privatni i oni u društvenim preduzećima, imaju široko otvoreni prostor za različite zloupotrebe. A minimalna cena rada, koja je toliko mala da ne zadovoljava ni elementarne životne troškove, uz sve pomenuto predmet je debate, zbora i dogovora socijalnih partnera i najčešće predmet spora. Da nevolja bude veća, predstavnici države nisu ni bili prisutni na poslednjoj sednici SES-a, pa samim tim o minimalnoj ceni rada nije ni razgovarano, to jest sednica nije ni održana, navodi Torbica.

Interes „svete vlasti“

Sociolog Dušan Torbica podseća da su u SES-u od tri predstavnika Vlade dva člana iz leve političko-ideološke orijentacije, u čijim temeljima je ideja i praksa socijalne pravde, ali to očito ništa ne znači. „Nije ništa novo da su predstavnici poslodavaca protiv povećanja minimalca. Međutim, poseban je problem i to što država nije tek posrednik u dijalogu, ona je i poslodavac zaposlenima u državnim i paradržavnim preduzećima i shodno tome ima interes da se ne povećava. Tako se po ko zna koji put poklapaju interesi poslodavaca i države, a na štetu sindikata i radnika. Svet kapitala uz podršku svete vlasti uvek je pobeđivao svet rada, zaključuje Torbica.