Tesan izlaz na dužničkom drumu

Jer, tek što je Evropska unija odobrila „stabilizacioni paket“ od jednog biliona dolara, kojim bi trebalo da se nađe rešenje za budžetske deficite zemalja evrozone i otplatu dospelih zajmova, nametnulo se pitanje da li je to dovoljno za okončavanje dužničke krize. Rubini procenjuje da Grčka nema samo probleme s likvidnošću, nego je bankrotirala a pomoć koja joj je namenjena samo odlaže agoniju. „Ne pomaže da se novac pumpa u jednu nesolventnu zemlju i da se istovremeno od nje traže stroge ekonomske mere. Izlaz sa dužničke staze veoma je tesan i ako Grčka poveća poreze i smanji izdatke, to ne znači da će postati konkurentnija. Upravo suprotno – Grčka gubi poziciju na tržištu, raste nezaposlenost a socijalni nemiri se pojačavaju. Sve to negativno utiče na nivo zaduženosti“, zaključuje Rubini.

Procenjuje se da će celokupnoj evrozoni ove godine biti potrebno oko 2,2 biliona dolara pozajmica, a samo Grčkoj 53 milijarde. Italiji će biti neophodne 393 milijarde dolara, Belgiji 53 milijarde, a Francuskoj 454 milijarde dolara. Zbog toga Nemačka mora da deluje veoma brzo. Grčkoj je pomoć odobrena u poslednjem trenutku, pre nego što je kriza poverenja otišla predaleko i ugrozila položaj evra na svetskom monetarnom tržištu, a „stabilizacioni paket“ od bilion dolara spreman je za buduća iskušenja, možda Portugal ili Španiju, koja je, inače, u poslednjem trenutku pripremila paket mera štednje. U „stabilizacionom paketu“ nemački udeo je oko 123 milijarde dolara, što je odlučujući prilog ovom poduhvatu.

Ali, nije reč samo o sumi novca koja je izdvojena, nego pre o načinu na koji se EU nosi sa posledicama krize. Za mnoge evropske političare i ekonomiste, koji su svoj stav izneli na upravo okončanom regionalnom Svetskom ekonomskom forumu za Evropu, održanom u Briselu, problem je u tome što evropske institucije nisu delovale pre godinu dana, ili bar pre šest meseci, kada se ocenjivalo da je poslednji trenutak da se po nižoj ceni postignu isti, ili čak i veći, efekti? Odgovor na pitanje zašto je Evropska unija reagovala tako kasno, leži u načinu funkcionisanja te zajednice. Činjenica je da su pre tri godine, dakle pre početka globalne finansijske krize, neke od država koje su sada u najvećoj opasnosti, beležile dobre rezultate. Španija je imala budžetski višak od dva odsto i bila je proglašena novim svetskim ekonomskim čudom. Slični izlivi oduševljenja mogli su se čuti i u vezi sa ekonomskim napretkom Irske koja je imala uravnotežen budžet. Za slabo razvijene zemlje istočne Evrope, upravo je Irska bila pravi model preobražaja od slabe u moćnu ekonomiju, pa su tako i američki eksperti tvrdili za Kosovo da će to biti „nova Irska na Balkanu“. Slične opaske izrečene su i na račun Portugala koji je imao budžetski deficit od 2,6 odsto, što je u okvirima predviđenim Ugovorom iz Mastrihta. Budžeti ovih zemalja sada su duboko u „crvenoj zoni“.

Prvi čovek MMF-a, Dominik Štraus Kan, tvrdi da je mesecima unazad nagovarao uzdržane Evropljane da se uhvate u koštac sa problemom gubitka poverenja investitora u evro i da sačine plan zasnovan na finansijskoj podršci i budžetskoj disciplini. I Sandro Gozi, savetnik prethodnog predsednika Evropske komisije, Romana Prodija, sadašnji poslanik u italijanskom parlamentu, smatra da je Evropska unija reagovala veoma kasno. „Hrabre odluke bile su potrebne pre šest meseci. Umesto toga, Evropska komisija je tek sada stavila na sto neke važne predloge za početak izgradnje stvarne zajedničke ekonomske politike. Vlada EU ne može da propusti ovu šansu, između ostalog i zato što bez ekonomske unije, monetarna unija nije moguća niti održiva“, upozorava Gozi. On, međutim, veruje da je sada trenutak za snažno političko vođstvo bez uslovljavanja. „Vreme je za hrabre odluke i stvarno političko vođstvo. Potrebno je, dakle, da Nemačka deluje pozitivno, a ne da postavlja uslove ili da trguje kakvim bi se mogao okarakterisati njen zahtev za stalnim predsedavanjem Evropskoj centralnoj banci kao uslovom za davanje saglasnosti za ekonomski plan“, kaže Gozi.

To je, inače, reakcija na izjave nemačke kancelarke Angele Merkel koja je poručila da štiti novac nemačkog naroda i da je ovaj paket neophodan kako bi se obezbedila budućnost evra. „Novac je na raspolaganju za konsolidaciju budžeta zemalja evrozone, ali to nije bezuslovno. Pristup sredstvima koja izdvajamo biće povezan sa programom konsolidacije koji će obezbediti MMF i Evropska unija“, naglasila je Merkelova. Spasavanje Grčke nije naišlo na odobravanje nemačke javnosti koja je postavila pitanje: šta mi imamo sa krizom grčkog budžeta? Mnogo veći problem, čini se, predstavlja to što je ova budžetska kriza ugrozila tekovinu koja je esencijalna za opstanak Evropske unije, a to je evropski identitet. Pitanje je jednostavno: ako Evropa ne postigne saglasnost u vezi sa zajedničkim identitetom, a ekonomska kriza postavlja nacionalne iznad evropskih interesa, kuda sve to vodi?

Nameće se i pitanje da li će usvojeni paket mera biti dovoljan. I dok Štraus Kan veruje da će grčki primer biti nauk drugim zemljama koje moraju da budu svesne problema sa kojima se suočavaju, Rubini poziva da se što pre razradi plan B koji bi uključio i banke u celu operaciju, jer će u suprotnom veoma brzo uslediti domino efekat. Upravo ta vrsta upozorenja nameće potrebu za kodifikovanim rešenjima unutar Evropske unije. Govori se o ekonomskom jedinstvu, ali se teško može razabrati ko će biti odgovoran za to. Sadašnje iskustvo ukazuje da će onaj ko najviše plaća, želeti, ili morati, da stane iza takvog rešenja. Za sada je Nemačka bila u stanju da pritekne u pomoć grčkoj ekonomiji, tim pre što grčka ekonomija predstavlja samo 2,5 odsto ukupne evropske ekonomije i deset puta je manja od nemačke privredne mašine. Ali, čini se da će time biti okončan period bezuslovne nemačke pomoći, pre bi se moglo reći da će uslediti pojačana kontrola budžeta. Komesar EU za privredu i monetarna pitanja na neki način je najavio da će konkurentnost zemalja članica biti merena novim kriterijumima kao što je, recimo, platnobilansna ravnoteža. Suštinu njegovog predloga čini pretpostavka da će članice evrozone moći jedna drugoj da kontrolišu budžete pre nego što se saglase s njihovim usvajanjem, baveći se posebno procenama privrednog rasta i inflacije. Nesumnjivo je, takođe, da će najsnažnija evropska privreda, od koje se očekuje da finansijski podrži eventualne neuspehe drugih članica, želeti da kontroliše evrozonu i Evropsku centralnu banku. Ta kontrola će postati realnost. Za sve buduće namere i ciljeve, Nemačka će, preko Evropske unije, voditi fiskalnu politiku perifernih zemalja – članice koje su pokazale da to ne mogu da čine same, jer svako drugo rešenje oslanja se samo na pretpostavku o nečijoj neverovatnoj velikodušnosti. Pošto je sve to iznad nemačkih moći, ovaj scenario će se najverovatnije okončati tako što će Nemačka voditi EU ruku pod ruku sa MMF-om, uz još neki, najverovatnije američko-kineski paket pomoći.

Zemlje dužnici

Italija duguje ukupno 1,4 biliona dolara. Od toga 511 milijardi Francuskoj, što je oko 20 odsto francuskog bruto nacionalnog dohotka. Italijanski dug Nemačkoj iznosi 190 milijardi dolara, a Velikoj Britaniji 77 milijardi. Irska duguje 867 milijardi dolara: 184 milijarde Nemačkoj, 188 milijardi Velikoj Britaniji i 60 milijardi dolara Francuskoj. Španija duguje 1,1 bilion dolara, od čega Nemačkoj 238 milijardi, Francuskoj 220 milijardi i Velikoj Britaniji 114 milijardi dolara. Španija, međutim, ima stopu nezaposlenosti od 20 odsto, a njena ekonomija sada je među najslabijima u Evropi. Portugal duguje Nemačkoj 47 milijardi, Francuskoj 45 milijardi, a Velikoj Britaniji 24 milijarde dolara.