U sivoj zoni promet od milijardu evra

Prema rečima Ivana Rakića iz Ernst i Janga, u ukupnoj sivoj ekonomiji u Srbiji, takozvana pasivna siva ekonomija, koja se odnosi na situacije u kojima samo jedna strana ima motiv da transakciju obavi van regularnih tokova, učestvuje sa čak 15,6 odsto BDP-a, odnosno sa 127 milijardi dinara.

– To je više od milijardu evra, a u pitanju su situacije poput naručivanja koka-kole u kafiću, kada je gostu svejedno da li će dobiti fiskalni račun ili ne, ali se vlasniku restorana isplati da mu ne da račun, kako ne bi morao da plati PDV od 20 odsto. Naše istraživanje je pokazalo da u ovakvoj pasivnoj sivoj ekonomiji, sektor hotela, restorana i kafića, uz duvan i naftne derivate, učestvuje sa čak 43 odsto – kaže Rakić, dodajući da je upravo to oblast u kojoj bi se većom upotrebom elektronskih plaćanja moglo postići veliko suzbijanje nelegalnog prometa.

Ali, kako primećuje Rakić, glavni problem je kako ubediti vlasnika kafića da mu se više isplati da od prodaje kafe po ceni od 120 dinara „zaradi 100 dinara, a ne svih 120 dinara“ koliko mu ostaje ako utaji porez, i da još pored toga, od tih 100 dinara da platu radniku, sa svim plaćenim porezima i doprinosima, koji iznose 62 odsto na neto zaradu.

– Došli smo do zaključka da je potrebno preduzeti više mera i to simultano, jer nijedna pojedinačna u Srbiji neće dati rezultat. Među tim merama, koje ćemo predložiti Ministarstvu finansija je oslobađanje malih i srednjih preduzeća i preduzetnika od plaćanja poreza na dobit, odnosno dohodak, u slučaju da bar 80 ili 90 odsto prometa godišnje ostvare putem elektronskog plaćanja. Naime, u Srbiji čak 80 odsto prodaje u maloprodaji dolazi od samostalnih trgovinskih radnji i sličnih preduzetnika. Oni uglavnom porez plaćaju paušalno i pošto je to za državu relativno mali prihod, mogao bi im se dati podsticaj u vidu poreskog oslobođenja u periodu od recimo dve godine, pod uslovom da najveći deo svog prometa ostvare elektronski. To je zato što se promet nikako ne može sakriti ako je plaćanje obavljeno karticom, pa bi njihova šira upotreba smanjila sivu ekonomiju – kaže Rakić.

Druga mera koju navodi je da se trgovcima omogući da POS terminale (kroz koje se „provlače“ kartice) nabave ili besplatno ili pod povoljnim uslovima, ali i da se uvede kazna za one prodavce koji ne nabave POS terminale, pošto im je to i sada bila zakonska obaveza, ali je mnogi ne poštuju.

Treća mera je povraćaj PDV-a, koji bi stimulisao građane da insistiraju na dobijanju fiskalnog računa kada recimo angažuju majstore. Naime, ideja je da u slučajevima kada neko odveze auto na popravku ili radi moleraj, ima pravo da dobije povraćaj PDV-a za delove za auto koje mu ugradi mehaničar ili za farbe i ostali materijal, ali pod uslovom da ima fiskalni račun za izvršene radove, sa navedenim stavkama. Na taj način bi građani bili stimulisani da traže fiskalne račune od zanatlija, koje danas skoro uvek rade u sivoj zoni.

Rakić kaže i da bi trebalo vratiti PDV lutriju, jer se iz ranijeg perioda pokazalo da je naplata PDV-a bila ubedljivo najveća u onim mesecima kada je država organizovala ovu vrstu nagradne igre.

Na kraju, analiza Ernst i Janga je pokazala da bi najbolji rezultat bio postignut kada bi država pristala da uvede obavezu da sve kupovine veće od 1.500 dinara moraju da se obave elektronski. To bi, kako ističe Rakić, dovelo do direktnog smanjenja sive ekonomije za čak 3,1 odsto BDP-a Srbije.

Kako je naglasio direktor Masterkarda za Balkan Artur Turemka, ovaj iznos najviše odgovara Srbiji, jer se pokazalo da ljudi obično nose do 1.500 dinara u novčaniku za svakodnevno trošenje, dok se plaćanja iznad te sume uglavnom smatraju ozbiljnijim. U zemljama regiona slično rešenje već postoji u Češkoj, kao i u nekim od najrazvijenijih država sveta, poput Južne Koreje.

Iako u Ernst i Jangu smatraju da je granica od 1.500 dinara za gotovinska plaćanja najadekvatnija za srpsko tržište, Rakić napominje da bi u slučaju da se taj limit postavi na 500 dinara, siva ekonomija bila smanjena za čak 9,1 odsto BDP-a.

A provizija za plaćanje plastikom?

Na novinarsko pitanje da li bi dobar podsticaj za elektronska plaćanja i suzbijanje sive ekonomije bilo smanjenje provizija za korišćenje kartica, po uzoru na EU koja je te provizije ove godine ograničila na 0,2 do 0,3 odsto (a u Srbiji idu i do tri odsto), Artur Turemka, direktor Masterkarda za Balkan, kaže da „nije sve što je iz EU savršeno“. Dodaje da podržava svaku ideju usmerenu ka široj upotrebi elektronskog plaćanja, ali da se u ovom konkretnom slučaju protivi.

– Visina provizija zavisi od samog tržišta, od zastupljenosti upotrebe kartica, visine transakcija i drugih faktora. Ne mogu se iste provizije primenjivati na sva tržišta. Da li to što šargarepe koštaju više u Francuskoj sada znači da bi trebalo da poskupe i u Srbiji? Ovo rešenje sa ograničavanjem provizija je još ranije bilo uvedeno u Mađarskoj i Poljskoj i tamo je imalo negativne posledice, jer su banke recimo počele da naplaćuju održavanje tekućih računa što je do tada bilo besplatno. Ali, mi smo i sami u poslednjih nekoliko godina više puta snižavali provizije, naročito kada se radi o malim iznosima računa ili o onim oblastima poput prevoza ili plaćanja državi, u kojima se do sada u potpunosti koristio keš – kaže Turemka, koji inače ne veruje da bi trgovci smanjili svoje cene ako bi im pale provizije.