Zašto političari privlače strane investicije, a plaše se domaćih privrednika?

Prema BDP-u po stanovniku Srbiji treba oko 30 godina, uzimajući u obzir privredni rast poslednjih pet godina, da dostigne prosek EU. Kod digitalizacije, Srbija je skoro na evropskom nivou, svega četiri godine od proseka EU. Međutim, kod indikatora „Upravljanje“, gde se nalaze vladavina zakona, borba protiv korupcije, efikasnost administracije, politička stabilnost – u čak četiri od šest parametara se krećemo u suprotnom smeru.

Branimir Jovanović, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i koordinator ovog projekta i Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije (IRI), koji je učestvovao u projektu govorili su za Danas o tome gde je srpska ekonomija danas i šta je potrebno da se približavanje standardu EU ubrza.

Branimir Jovanović: „Trenutno je Srbija na oko 40 i nešto odsto evropskog proseka, gledajući BDP. Uzeli smo prosečnu stopu rasta poslednjih pet godina, a treba reći i da je Srbija imala zadnjih nekoliko godina relativno dobar ekonomski rast, brži nego EU. Svake godine zatvara oko dva procentna poena razlike, a s obzirom na razliku od 60 odsto, to znači da bi za oko 30 godina zatvorila ovaj jaz do EU proseka. Ali ja bih rekao da, kao prvo, ne treba previše pažnje davati na taj broj od 30 godina, jer već sledeće godine kad ažuriramo podatke, on će biti drugačiji. Za Srbiju će svakako taj broj biti veći sledeće godine, jer ove godine ima slab ekonomski rast. A druga stvar je što mislim da je ova konkretna brojka za 30 godina za Srbiju, zapravo i optimistična, jer period koji gledamo obuhvata koronu, a Srbija je u tom periodu imala relativno dobre politike i brži rast od proseka EU.

Nenad Jevtović: Ono što je bitno jeste da li konvergiramo ili divergiramo od EU. Da, Evropska unija je u proseku daleko razvijenija od Srbije. Kad si razvijen, ostvariti dva odsto rasta je u redu, ali kada si na nivou našeg razvoja, dva odsto nije nešto što zatvara jaz. Potrebne su više stope rasta.

Branimir Jovanović: Ja bih bio zadovoljan, presrećen ako bi Srbija imala stopu rasta od pet odsto, ali na neki duži period. Problem je što Srbija ima par godina kad ima dobar rast i onda par godina kad ima slab rast. Nema konstantnosti.
Za to je više razloga, ali jedan od njih je to što nema jasnu ekonomsku politiku. Srbija se poslednjih godina oslanja na dva stuba – strana ulaganja i na domaće javne investicije u infrastrukturu. Ali da bi ekonomija bila stabilna potreban je i treći stub, a to su domaće privatne investicije, podrška domaćim firmama, a to se danas radi putem industrijske politike.

Nenad Jevtović: I ta volatilnost je dodatno pojačana, jer u jednom sektoru kojim se toliko ponosimo, zavisimo od dodola, a to je poljoprivreda.
Ono što i želimo ovim projektom, jeste da zagovaramo okrenutost ka domaćoj privredi Srbije, ali i regionalno, jer smo na evropskom minimumu po visini domaćih privatnih investicija.

Koliko iznose domaće privatne investicije u Srbiji?

Branimir Jovanović: Ukupne investicije u Srbiji su oko 20-25 odsto BDP-a. Imamo sedam odsto stranih investicija, oko sedam odsto infrastrukturnih investicija i ostatak od sedam do 10 odsto BDP-a su privatne investicije. Tih 7-10 odsto BDP-a privatnih investicija je jedan od najnižih procenata u celoj Evropi. Recimo ulaganja u infrastrukturu su jedan od najviših. Dobro je imati visoka ulaganja u infrastrukturu, dobro je imati strane investicije, ali nije dobro što su slabe domaće investicije.

Kako objašnjavate takvu strukturu investicija?

Nenad Jevtović: Nema institucionalnog okvira. To znači konkretno da nema pravne sigurnosti. Plašiš se da investiraš zato što nisi siguran u to šta će biti sutra. To se odnosi na male, srednje domaće firme. Recimo pravite rolne papira i potrebno je da kupite mašinu da povećate proizvodnju. Em su vam skupa sredstva, em su nedovoljna, država ne podstiče jeftinim kreditima. A vi morate da se na tržištu „potučete“ sa stranim investitorom. Iako zvanično zakonski okvir i jednome i drugome daje subvencije ako zaposle po 150 radnika. Pa gde možemo da igramo košarku Nikola Jokić i ja? Strani investitor ima 200 godina iskustva iz Nemačke, ima tehnologiju, ima iza sebe najmoćniju državu i ekonomiju Evrope.

Samonametnuti kolonijalizam

Branimir Jovanović: Ja se slažem s ovim, s tim što bih dodao još jednu stvar, a to je politički moment, mislim da nema političke volje da se podržavaju domaće firme, odnosno postoji politička volja da se ne podržavaju domaće firme.

Kada dolazi strani investitor, onda se država dogovara sa njima. Dajem ti subvencije, niske poreze, niske plate, sve što želiš, ali ti se ne mešaš u politiku ili me podržavaš. Sa domaćim firmama nije tako, one mogu da se umešaju u politiku.
Predsednici pola država Istočne Evrope su bivši biznismeni. Dakle, postoji strah trenutne vlasti da ako podržavaju domaće firme, da će one ojačati i da mogu da im postanu konkurencija. Zato se namerno ne podržavaju domaće firme, jer se boje da mogu da se okrenu protiv njih.

Nenad Jevtović: Ja mislim da u političkim strankama, pozicije i opozicije, kao i trenutnom državnom aparatu, nema dovoljno ljudskog kapitala da bi to pokrenuli. Uloga, na primer, našeg Ministarstva privrede je sistemski svedena na minimum, uključujući i budžet tog ministarstva. Nama se sa 69 odsto budžeta Republike Srbije upravlja iz Ministarstva finansija. Čak i fizički, Ministarstvo privrede je u jednom delu zgrade Ministarstva finansija. Tako da u Ministarstvu privrede koje bi trebalo da vodi ovu industrijsku politiku, pitanje da li ima ko to da smisli. A poslednje dve i po decenije, mislim da nije ni poželjno razvijati domaću politiku, jer to ne odgovara ni velikim centrima moći u Evropi. Prosto, u nekoj podeli Evrope, nama je dodeljena uloga „autsorsera“. Zbog toga mislim da nismo dovoljno ni iskoristili taj „near-shoring“ proces.

Branimir Jovanović: Ja se s tim slažem samo što mislim da ipak naši političari, ne samo u Srbiji, na Balkanu, mogu to da promene. Niko njima ne može da nametne da ne podržava domaće firme. To je ipak naša svesna odluka, mi sami sebe pravimo kolonijom. To je tzv. samonametnuti kolonijalizam.

Nenad Jovanović: Ja pokušavam i jedan termin da definišem, a to je da živimo ekonomiju kompleksa. Sebi smo sami stavili te komplekse, izabrali smo model rasta po kome o stopi od pet odsto sa kojom bi za 14 godina duplirali BDP, možemo da sanjamo.

Bečki institut je procenio rast BDP-a Srbije u ovoj godini na dva odsto. Koliko je izgledan povratak stopa rasta na četiri ili čak pet odsto?

Branimir Jovanović: Bitno je razumeti zašto je rast sada dva, umesto četiri odsto. Nije to zbog domaće političke krize, možda malo, ali je puno veći faktor svetska geopolitička situacija. Danas nema SDI nigde u svetu. Zbog Tampove politike promenio se svet, jer se niko ne usuđuje da investira ako ne zna šta će sutra on da uradi. To smanjenje investicija dešava se i u Makedoniji, Bosni, svuda u regionu. Sa modelom koji je Srbija imala, dok su strana ulaganja šest, sedam odsto BDP-a, Srbija može da ima rast od četiri odsto.
Kad strana ulaganja padnu na tri, četiri odsto BDP kao ove godine, privredni rast pada na dva odsto. Tako da, ako se strana ulaganja povećaju, onda opet može BDP da raste četiri odsto u proseku. Ali da biste na duži rok imali rast od pet odsto, za to su potrebne domaće privatne investicije.

Svake godine 60.000 ljudi manje stvara BDP

Nenad Jevtović: Dodao bih jednu važnu stvar. Srpski BDP svake godine stvara 60.000 ljudi manje. Oko 40.000 je godišnje više umrlih od živorođenih i još oko 25.000 do 27.000 ljudi koji odu. Zato je bolje gledati BDP po stanovniku, on raste brže od BDP-a.

Branimir Jovanović: Da napomenem, da je čitav region imao politiku privlačenja bilo kakvih stranih investicija. Na početku su to bile radnointenzivne investicije, što je i razumljivo, jer je nezaposlenost bila visoka. Morali su da privlače fabrike od deset hiljada radnika, koji naravno nemaju dobre plate, nemaju dobre radne uslove. Problem je što kad uđu te fabrike, nema tehnološkog napretka. To je ta zamka srednjeg dohotka. Radnici postaju zarobljeni u tim fabrikama, rade poslove u kojima ne mogu da ostvare nikakav napredak. Problem je što je dosta dugo to ostala politika privlačenja stranih investicija. Nije se gledalo na kvalitet, da to bude visoka dodatna vrednost, visoka tehnologija, da uključuje domaće firme.

U Srbiji sada osećamo posledice te politike, jer ti investitori sve masovnije zatvaraju fabrike, posebno na jugu zemlje.

Nenad Jevtović: Ja sam iskoristio jedno ružno poređenje, a to je sa heroinskom zavisnosti. Morate stalno da privlačite sve više i više stranih investicija, jer ako ih je manje to je već pad.

Deluje da Srbija najlošije stoji sa indikatorima Upravljanja, gde su valdavina prava, institucije i efiksnost države, gde se u četiri od šest čak pogoršavamo.

Branimir Jovanović: Srbija je na oko 70 odsto EU proseka kod tih šest indikatora, što nije tako loše, ali problem je što nema napretka poslednjih godina. Srbija stagnira ili nazaduje. Četiri od ovih indikatora nazaduju, i ako se nešto ne promeni, nikada neće dostići evropski prosek. A ono što je za mene tu isto zanimljivo je da je jedan od indikatora gde ima nekog napretka je kvalitet regulatornog okruženja, što u stvari meri kakvi su uslovi za biznis. Srbija je ipak dobra biznis destinacija, jer Srbija želi da privlači strane investicije.
Meni je to zanimljivo što kontrola korupcije pada, sve ostalo propada, ali biznis okruženje nije tako loše, zato što ova država pazi da strani investitori budu zadovoljni. Ne žele da seku granu na kojoj sede.

Kod socijalnih indikatora beležimo divergenciju kod nejednakosti, odnosno nejednakost raste u Srbiji. Zbog čega?

Branimir Jovanović:Ekonomski model Srbije i uglavnom na Balkanu, je takav da je to neoliberalni model gde može da se ostvari neki rast, ali taj rast završi kod najbogatijih.
Bogatstvo, koje se stvara ide u ruke malog broja ljudi. I to je još jedan razlog zašto ekonomski model treba da se menja.
Dakle torta raste, ali deo torte koji završava u rukama bogatih je sve veći, a deo torte koji završava u rukama siromašnih i srednje klase je sve manji.

Nenad Jevtović: U okviru ove grupe imamo pet indikatora. Dva su vezana za tržište rada, tri za nejednakost, siromaštvo i rodni jaz. Kod zaposlenosti i nezaposlenosti ne stojimo loše. Dok su parametri socijalnih uslova života i nejednakost loši.
Znači, tim stranim investicijama mi smo rešili nezaposlenost. Doduše, i mene da su pitali 2013-14. kako da rešimo nezaposlenost i ja bih rekao SDI, ali poenta je ne ostati na tome. Sada je pala nezaposlenost, i zbog odlazaka ljudi, pa moramo da uvozimo vozače i druge radnike.

Branimir Jovanović: Radimo jedno drugo istraživanje o nedostatku radne snage. Ovde postoji nedostatak radne snage, ali samo kada su tzv. visokokvalifikovani radnici u pitanju. Kod niskokvalifikovanih, nema nedostatka radne snage, samo postoji neusklađenost ponude i tražnje.

Srbija ima više od 200.000 nezaposlenih. To su ljudi koji imaju uglavnom nisko obrazovanje, koji mogu da rade jednostavne poslove, ali se ne radi na tome da se usklade sa tražnjom. S druge strane uvoze se radnici iz Bangldeša i Nepala, zato što je to jeftinije poslodavcima.

Šta kaže vaša analiza, da li bi nam i koliko pomoglo članstvo u Evropskoj uniji kod približavanja standarda?

Nenad Jevtović: Modeli Bečkog instituta to pokazuju. Pravljeno je pet scenarija. Pristup EU fondovima i pristup zajedničkom tržištu su jako značajne varijable koje objašnjavaju ubrzani rast zemalja. Samo pogledajte trajektoriju rasta Bugarske ili Rumunije nakon ulaska u EU. Definitivno je da punopravno članstvo donosi najviše.

Branimir Jovanović: Ako trendovi nastave kao što su sada, Srbiji će biti potrebno 77 godina da smanji stopu siromaštva na nivo EU. Ako Srbija uđe u EU, to se skraćuje na 38 godina. Naši scenariji pokazuju da definitivno članstvo značajno skraćuje ove periode dostizanja evropskog proseka.