Da li je Demokratska stranka, nakon 36 godina postojanja, pred novim početkom i obnovom?

Da podsetimo, stranka je osnovana 1919. godine u Sarajevu, za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a njen prvi predsednik bio je Ljuba Davidović. Mnogo godina kasnije 1990. godine, grupa intelektualaca obnovila je rad te stranke, a za njenog prvog predsednika izabran je Dragoljub Mićunović. Četiri godine kasnije na skupštini stranke Zoran Đinđić postao je novi predsednik stranke.

I svi ostali predsednici ove stranke – Boris Tadić, Bojan Pajtić, Dragan Đilas, Dragan Šutanovac, Zoran Lutovac i Srđan Milivojević, birani su na demokratskim stranačkim izborima, što je, čini se, specifičnost samo ove partije. Nažalost specifičnost je i to što je iz stranačkih izbora DS uvek izlazila oslabljena, jer su cepanjem nastajale nove stranke.
Demokratska stranka je i danas parlamentarna stranka, iako ne učestvuje u radu parlamenta. A njen uticaj na društvene i političke tokove poprilično je skroman.

*DS je dobrim delom i sama odgovorna za poziciju u kojoj se danas nalazi

“ Razlozi što je DS izgubila značaj i ulogu koju je imala od svog osnivanja su višestruki. Prvo, DS je morala poneti breme svog nezadovoljstva građana tranzicijom i postpetooktobarskim periodom, s obzirom da je učestvovala u vlasti od 2000-2003 i od 2007 do 2012. To je bio period privatizacija, saradnje s Haškim tribunalom, raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore… Ne treba zaboraviti da je većinski i odlučujući partner u Vladi DS bila samo u periodu od 2008. do 2012. ali sva odgovornost za nedovoljno brzi napredak u tom periodu danas je svaljena na DS. To je učinila ova vlast od 2012. godine, uvođenjem krilatice „bivši režim“ čime je, s jedne strane, relativizovala ogromne greške i teške posledice Miloševićevog perioda (koje je DS zvao bivšim režimom) – posledice ratova i sankcija, raspad mnogih državnih institucija i službi, srozavanje ugleda Srbije na međunarodnom planu, dramatičan pad standarda“, objašnjava za Danas Nataša Vučković, bivša članica DS.

Prema njenim rečima za SNS je to bilo važno jer su, prvo, i predstavnici SNS učestvovali u toj vlasti 90-tih, a onda i zbog toga što su preuzeli dobar deo Miloševićevog biračkog tela.

„S druge strane, SNS je odmah na početku svoje vladavine krenula u napad prvo na medije, a onda na srozavanje ugleda DS putem iskreiranih sudskih postupaka protiv predstavnika DS, iako su svi oslobođeni, bez osude. SNS je time hteo da ukloni DS sa političke scene kao svog glavnog rivala i kao nosioca evropskog narativa i vrednosti u Srbiji. Mislim da je tad, na samom početku, SNS hteo da ponese tu evropsku štafetu i zato mu je DS smetala, bila je glavni konkurent za tu poziciju“, navodi sagovornica Danasa.

Vučkovićeva smatra da je i sama DS pravila greške, kao što je reforma pravosuđa. Zapostavila je oblasti koje su njenom biračkom telu bile izuzetno važne – obrazovanje, kultura, nauka, zdravstvo, ostavljajući te resore koalicionim partnerima.

„Vlast je mnogima stvorila uverenje da će zauvek biti na vlasti. DS se nije pripremila za opoziciju, a mogla je, na primer, da ostavi iza sebe jedan mnogo uređeniji parlament, sa modernijim poslovnikom. Za odsustvo ekonomskog napretka u njenoj poslednjoj vladi nije kriva DS – velika ekonomska kriza se dogodila i mi nismo mogli ostati netaknuti. Mislim da je u tom periodu nedostajala i jedna otvorenija komunikacija s građanima. S druge strane, napredak je napravljen u evropskim integracijama, Srbija je tad imala efikasnu Kancelariju za evropske integracije“, priseća se Vučkovićeva.

Ona napominje da je “ vršenje vlasti na mnogim nivoima, od republičkog preko pokrajinskog i gradskog do opštinskog“, ispraznilo stranku, umesto da je stranka jačala i stvarala nove kadrove.

„Ako gledamo period od 2012. na ovamo, DS je dobrim delom i sama odgovorna za poziciju u kojoj se danas nalazi. Pokazala je da je nesposobna za preko potrebnu stranačku koheziju, a obeležilo ju je i nepotrebno cepanje stranke 2014. godine i kasnije izbacivanje iz stranke ogromnog broja članova koji su bili prepoznati u javnosti kao stranački aktivisti i borci za demokratiju. Sve to je uticalo da DS izgubi ulogu i značaj koji je imala“, ocenjuje Nataša Vučković, koja je i sama isključena iz ove stranke.

Ona je, ipak, ubeđena da je DS potrebna Srbiji, ali da to mora biti stranka jasnih ideja, programa i evropskih vrednosti, s pametnim, borbenim i ubedljivim liderima koji bude poverenje i nadu.

*Izašao sam iz DS da bih napravio priliku da možemo opet da radimo na ujedinjenju velike DS

Nekada prvi čovek DS, a danas predsednik SDS, Boris Tadić, u razgovoru za Danas ističe da promovisanje stereotipa kako je DS prošlost najviše koristi Vučićevom režimu.

„Pogubno je da se mi svoje prošlosti odričemo, dok radikalska prošlost vlada i satire zemlju. I ukazujem na to da je u politici vrlo štetno mešati prošlost kao nešto što je završeno i tradiciju kao nešto što daje snagu za budućnost. A DS jeste tradicija i to najslavnija tradicija borbe i niza pobeda nad radikalštinom. I zato stranci kojoj sam posvetio gotovo čitav svoj ne samo politički, već i ceo život, čestitam godišnjicu osnivanja uz istu želju koju imam svih ovih godina – da ponovo bude obnovljena, velika i pobednička“, poručuje bivši predsednik DS, koji je tu stranku napustio 2014. godine.

Tadić smatra da veličina uticaja i podrške nisu isto i zato se može reći da DS nije nikada izgubila svoj uticaj. Izgubila je podršku, ali, kako kaže, i dalje veruje da samo jaka i velika DS može da se suprotstavi radikalskom monstrumu ove vlasti. Vidimo u poslednjoj deceniji da nijedan drugi projekat to nije uspeo. Sve drugo je bilo neuspešno eksperimentisanje, jer je DS prirodni i istorijski antipod ovoj vlasti.

„Mnogo energije i prilika je propušteno zbog toga što su građani koji su danas opoziciono orijentisani zaboravili tu činjenicu da je ova vlast i nastala iz borbe sa DS-om, a zakonomernost političke prakse je da je najprirodniji i najizvesniji put za pobedu u ovakvim okolnostima zapravo onaj isti na kom je došlo i do poraza. Drugim rečima, dok god je SNS na vlasti u bilo kom obliku, ovo je isto ono političko bojno polje koje smo imali i 2012. Mnogo je razloga zbog kojih sam bio prinuđen da izađem iz DS-a i to je druga i kompleksna tema. Međutim, izašao sam upravo da bih napravio priliku da možemo opet da radimo na ujedinjenju velike DS, a ne da se izvinjavamo za politiku kojom smo pobeđivali i uprkos nesagledivim izazovima i preprekama ipak pravili ogromne uspehe na putu demokratizacije i modernizacije naše države i društva“, poručuje Tadić.

On dodaje da svih ovih godina poziva na ujedinjenje DS-a i na povratak snage jedine stranke koja je pobeđivala ono što danas imamo na vlasti.

„Nažalost, različita rukovodstva DS-a nisu do sada razumela da je važno da sve naše lične odnose prema tom pitanju stavimo po strani, zarad političkog projekta od ogromnog, a u mnogim aspektima i presudnog, nacionalnog značaja“, zaključuje Tadić.

*DS i danas ima priliku da u realnost pretvori svoje ideje o dijalogu

Bivša potpredsednica DS Gordana Čomić smatra da DS i danas ima priliku da u realnost pretvori svoje ideje o dijalogu, kao što je to već učinila sa EU integracijama, dijalogom sa Prištinom, regionalnom saradnjom i ulogom u NATO partnerstvu.

„Te ideje su pobedile i čine strateški pravac Srbije, a danas samo jedna ideja traži svoju pobedu: ponuda dnevnog reda organizovane manjine za najširi politički dijalog i onda učešće i gradnja tog dijaloga sa svima. Nije smanjen uticaj, okrunjena je društvena volja za političkim aktivizmom, a dijalog je prilika da se sav uticaj vrati, ako se naravno ima svesti o ovoj očiglednoj prilici i veština i znanja za dijalog“, navodi Čomićeva koja je 2020. isključena iz DS.

*Rastakanje DS je zbog potrebe pojedinaca da budu lideri

Poslednji koji je napustio DS i to sa mesta potpredsednika stranke je Branislav Jovančićević. On za Danas objašnjava da je od samog početka stvaranja DS počelo i njeno rastakanje i deoba.

„Intelektualci koji su je činili su bili u dobroj meri ideološki heterogeni. Zbog toga je već od samog početka počela njena deoba. Taj proces se nije zaustavio ni do današnjih dana. S tim, što razlozi deoba nisu ostali samo na nivou ideološke heterogenosti. Kada se ideološki stabilizovala, neki drugi faktori su postali dominantni. Najjači onaj koji se odnosio na potrebu pojedinaca da budu lideri svojih stranaka. Dobrim delom proistekla i iz međusobnih sukoba, inače jakih pojedinaca“, objašnjava Jovančićević.

*Gotovo svi lideri DS nisu više u stranci, ali su ostavili dugove da ih DS vraća

A demokrata Zoran Alimpić, koji je u stranci od njene obnove do danas ocenjuje da je DS ponovo u jednoj vrsti obnove i novog početka. Ta stranka se, kako kaže, oduvek razlikovala od ostalih stranaka. Jedina nije bila stranka koju je osnovao neki pojedinac, sa idejom da stranka traje dok joj on bude na vrhu i da služi realizaciji njegovih ličnih interesa i njegovih ideja. Ona je vizija bolje Srbije. Zemlje vladavine prava, slobode, demokratije, jednakosti, solidarnosti, slobodnog tržišta…

„Nakon decenija uspona i padova velika većina članova i gotovo svi lideri Demokratske stranke nisu više u njoj. Oni su odlazili, a krivica za greške koje su činili pa čak i za finansijske dugove ostali su Demokratskoj stranci da ih okajava i vraća. I sam spadam u one koji su verovali pogrešnim ljudima i razočaravao se u ljudsku prirodu. Ali sam ostao član, jer DS nisu pojedinci već vizija i ideja koja se i dalje nije promenila. Samo će, izgleda, trebati malo više vremena da se ta vizija ostvari. Ostvariće je nove generacije“, poručuje Alimpić.

*DS nije prolazni politički projekat, već nosilac duge i teške borbe za demokratiju

Uprkos smanjenom političkom uticaju Demokratske stranke danas, aktuelni zamenik predsednika te stranke Nebojša Novaković kaže za Danas da trideset šest godina postojanja DS pokazuje da ona nije bila prolazni politički projekat, već nosilac duge i teške borbe za demokratiju u Srbiji. Njena snaga i uticaj nikada nisu zavisili isključivo od izbornih rezultata, već od potrebe društva za politikom zasnovanom na znanju, humanizmu i ideji dobra.

„Uticaj DS je slabio u periodima kada su znanje, argument i kritika potiskivani iz javnog prostora. Svaki put kada su takve vrednosti bile marginalizovane, politički prostor je postajao sve dehumanizovaniji i kriminalizovaniji, a posledice toga nije snosila samo jedna stranka, već čitavo društvo. Svaki put kada je Demokratska stranka bila kažnjena zbog sopstvenih grešaka, koje su neminovni deo političkog delovanja, društvo u Srbiji bilo je dodatno kažnjeno potpunim urušavanjem“, navodi Novaković za Danas.

On napominje i da je jasno da napredak i razvoj društva zavise od toga da li u njemu postoji snažna politička opcija koja okuplja najbolje i najsposobnije pojedince i ima kapacitet da ideje pretvori u politiku.

„Kao što je govorio Zoran Đinđić “u Srbiji nema velike stvari, a da je nije izveo neki demokrata”. U tom smislu, jaka i dobro organizovana Demokratska stranka i dalje je više pitanje budućnosti Srbije koja ima šansu da se za nju izbori“, zaključuje zamenik predsednika DS-a.