Demostatova analiza strukture pristalica SNS: Kakvi sve lojalisti postoje?

U odnosu na najviše pet miliona birača kojima je dostupno biračko mesto, tih 20 posto je oko milion birača. Procenjujemo da opisom naznačeno tvrdo jezgro Vučićevih Naprednjaka čini tri četvrtine od ukupnog broja njegovih pristalica (oko 750.000 na primer), navodi Demostat u analizi strukture pristalica SNS-a koj je uradio Srećko Mihailoviuć, glavni istraživač Demostata.

Tvrdokorne pristalice Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke često obeležava iskrena ili nešto ređa patvorena lojalnost i podanička vernost. Lojalnost je javna odlika njihovog identiteta, oni se po njoj prepoznaju i ona ih međusobno povezuje. Oni, svi odreda, podržavaju svog vođu, bilo da su njegovi vernici, ljubitelji njegovog lika i dela ili najobičniji navijači. Naravno da su na velikoj razdaljini od svake koliko-toliko objektivne evaluacije ,,lika i dela”, a, bogme, i nedela svog omiljenog lika. I pored toga što ih lojalnost povezuje i čini odvojenim od one ,,druge strane sveta” koja o vođi ne misli kao oni, Vučićeve lojaliste možemo podeliti na grupu iskrenih lojalista i na grupu interesnih lojalista.

Dragovoljne i iskrene lojaliste predstavlja trodelna grupa poklonika neprikosnovenog vođe. Lojalnost je dragovoljna i besplatna. Reč je o uspostavljanju dobrovoljnog ketman-odnosa. Dobrovoljna i iskrena pripadnost naprednjačkom biračkom jezgru karakteriše sledeće tipove naprednjačkih pristalica i karakteristične oblike vezanosti i pripadnosti biračkom jezgru Naprednjaka:

1) Podanici-navijači. Pristalice naprednjaka koje su omađijane vođom: podaničko-navijačka vezanost za Aleksandra Vučića i njegove stranke;

(2) Podanici-obožavatelji Vođe. Pristalice naprednjaka koje su potčinjene obogotvorenom vođi: podaničko-obožavateljska vezanost za Vučića i njegove stranke, i

(3) Podanici-saučesnici deluzije o izgradnji sakralne piramide Srpske moći. Pristalice naprednjaka koji su podanici po sopstvenom opredeljenju: podaničko-saučesnička vezanost koja proizlazi iz učešća u izgradnji i održavanju piramide svevlasti Aleksandra Vučića i Naprednjaka.

Interesni lojalisti koji rade za piramidu svemoći i u piramidi svemoći radi ostvarenja ličnih interesa. Njihova pripadnost naprednjacima je delom rezultat slobodne odluke, a delom dragovoljna sa elementima prinude. – Stoga, prethodnoj trijadi vazala dodajemo još jednu trijadu naprednjačkih pristalica:

(4) Sukorisnici i suvlasnici piramide svemoći. Pristalice naprednjaka koji su su-korisnici piramide svemoći: sukorisnička i suvlasnička vezanost za naprednjačko jezgro;

(5) Lojalisti po dužnosti – poslušnost kao radna obaveza. Službeni lojalisti (,,lojalni za platu”): pripadnost jezgru SNS birača kao obaveza koja se podrazumeva, obaveza koja proističe iz radnog odnosa (zaposlenje u državnim službama, statusno napredovanje); i

(6) Lojalisti-plaćenici: plaćena lojalnost (to su tzv. ,,plaćenici”). Obavljanje poslova i svih drugih zahteva koji dolaze od strane Naprednjaka i Aleksandra Vučića.

(ab1) Podanici-navijači omađijani su vođom. Oni su prosto rečeno bezuslovni navijači koji beskrajno vole svog Vođu ,,i u dobru i u zlu”, i kad Vođa gubi i kad dobija… Opsednuti su kultom vođe. Svoje bivstvovanje vide kao rezultat prirodnog stanja stvari…

Tajna njihovog navijačkog identiteta je u osnovi ista kao i kod svih drugih navijača – u identifikaciji sa Vođom. Poistovećenje sa Vođom nalazimo onda kada vođa pobeđuje – tada podanik-navijač tu pobedu vidi i proslavlja kao sopstveni rezultat. Kada Vođa gubi tada se iskaz poistovećenja sa Vođom traži gotovo isključivo na drugoj (protivničkoj) strani – samo na toj strani se istražuje odgovornost, a onda i krivica za poraz (jer je Vođa nepobediv!). Stiče se utisak da je njihov odnos prema vođi izraz nekog njihovog gotovo egzistencijalnog instinkta, a ne bilo kakve volje ili koliko toliko, opredeljenja.

(ab2) Podanici-obožavatelji svojevoljno su potčinjeni obogotvorenom vođi. Obeležava ih lojalnost bez ostatka. Oni su osobeni, a nesvesni poklonici fame o ,,mesijanskoj diktaturi”. Oni su uvek za Vođu jer je Bog tako rekao… Radi se o osobenoj idolatriji, pri čemu vođa kažnjava ne samo one koji ne poštuju ,,pravila” idolopoklonstva, već i one koji samo posumnjaju u Vođu i njegov božanski lik. U osnovi, njihov odnos prema vođi nije izraz njihove volje, jer je faktički nemaju, već iskaz-potvrda njihovog statusa poklonika. Oni pripadaju Vođi, Gospodaru, oni su njegovo vlasništvo. Sve što čine i kazuju, rade i govore baš tako, jer za njih drukčije ne može ni biti. Uostalom, Verbum dei, deo natum.

Podanici-obožavatelji su rezultat rada onih oficijelnih kreatora javnog mnjenja koji svoj rad široko prenose preko prodržavnih medija i svakojake prezentacije Vođe i veličine njegovog dela. Obožavatelji su saznajno slepi, oni „gledaju“ tuđim očima i „misle“ tuđim glavama. Za njih je stvarni život tek neka izmišljotina, a istina je ono što kaže obožavani Vođa. Utoliko su oni dogmate koje te „istine“ prenose narodu.

Njihovi izborni glasovi za „Vođu i njegove“ padaju sa prvim otkosima žetve glasova naprednjačkih „žetelaca“ (agitatora i skupljača glasova).

(ab3) Podanici-saučesnici deluzije o izgradnji sakralne piramide Srpske moći koju organizuje i na svojim plećima nosi vrhovni Vođa (a On, zajedno sa ovim deluzionistima, predvodi zemlju Srbiju u na putu u rajski život kroz koji protiče med i mleko). Podanici-deluzionisti po ličnom opredeljenju predstavljaju se kao graditelji boljeg života koji svoj ideološki, psihološki i socijalni status gotovo isključivo percipiraju kao rezultat sinergije svog znanja i Vođine volje, ma koliko ta percepcija statusa bila u kontradikciji sa stvarnošću. Oni ,,misle” onako kako Vođa kaže, pa tako i tumače stvarnost i sve probleme sa kojima se susreću ili koji im se nameću. Podanici-deluzionisti su imuni na dokaze koji javno sumnjaju u neku njihovu deluziju, otporni su prema kontraargumentima koji negiraju izmišljenu stvarnost i krvni su neprijatelji onima koji, ne daj bože, osporavaju Vođu i kritikuju neko njegovo delo.

Znatan deo objašnjenja pojave brojnih saučesnika deluzije o izgradnji sakralne i autoritarne piramide Srpske moći može se naći u abreakciji na (neoliberalnu) ekspanziju socijalne i svake druge nesigurnosti i velike neizvesnosti (sa naglaskom na statusnu nesigurnost). Sa izvesnom dozom preterivanja može se tvrditi da su socijalni deluzionisti žrtva kraha liberalnih snova o slobodu i uspona neoliberalizma i neoliberalne divinizacije nesigurnosti (iako su nesigurnost i neizvesnost antipodi osvajanja slobode). Više instinktivno nego svesno, od slobode i ličnog integriteta se odustaje radi dobijanja (,,postizanja”, ,,osvajanja”) socioklasnog statusa. Gubitak integriteta i svakog digniteta je cena za opstajanje u datoj klasi statusa ili uspona u viši status, bez opterećenja zbog mogućeg ispadanja iz datog statusa ili mogućeg neuspeha u postizanju višeg statusa.

Za njih se ne može reći da ne znaju neke osnovne stvari o stvarnosti u kojoj žive, ne može se reći da su neobavešteni, niti da su neke neznalice. Oni unapred imaju ,,svoje odgovore” na sva postavljena i nepostavljena pitanja, oni su zagledani u prošlost i u njoj traže utemeljenje ,,svog” viđenja budućnosti… Oni su za slobodu mišljenja i zalažu se za kritičko mišljenje, ali da ona ne važi za one iz ,,suprotnog tabora”. Sloboda mišljenja je rezervisana samo za njih i ,,njihove” po zadatim uzusima i procedurama. – Prosto rečeno, oni pate od deluzija.

Podaništvo i njemu primerene deluzije su konačno rešenje bilo da je reč o egzistencijalnom strahu od gubitka radnog mesta, bilo da je reč o strahu od gubitka (postignutog ili nasleđenog) statusa ili strahu od neuspeha u statusnom usponu. Otuda je prekarijat plodno tle za regrutaciju ovakvih i sličnih podanika vođe i vođine piramide svemoći.

(ab4) Sukorisnici i suvlasnici piramide svemoći. Trijadnoj grupi poklonik-navijača slična je grupa pripadnika neofeudalnog kartela interesno motivisanih za ulazak, bivanje i delanje u okviru kartel-piramide svemoći. Reč je o trampi koja se spolja vidi kao vazalna ljubav prema despot-vođi, prema senioru. Vazali se u suštini ,,prodaju” senioru za manju ili veću dobit. Ova trampa je svojevrsna korupcija, to je korupcioni odnos nejednako moćnih partnera, seniora i vazala.

Za sve što ima, a pre svega status, vazal duguje senioru za nedela omogućena statusom (nelegalne i nelegitimne radnje) koje vazal čini, on očekuje i dobija zaštitu od strane seniora. Vazal po nepisanom ,,društvenom ugovoru” prihvata podložnost kao obavezu da uvek bude na strani seniora; da bude apsolutno lojalan i veran; da izvršava sve njegove zapovesti i kao vrhunac lojalnosti i pokornosti: da vazalno radi sve ono što pomisli da želi njegov vođa i gospodar. Očito je da se piramida svemoći u znatnoj meri zasniva na dobrovoljnom ulasku oba partnera u korupcioni odnos koji se temelji na konvergenciji interesa oba učesnika korupcionog odnosa. Spolja gledano radi se o ,,daj-dam” proceduri prividno ravnopravnih partnera.

Vazalna grupa sukorisnika i suvlasnika piramide svemoći je puna renegata iz prethodne piramide moći (renegat – izdajnik, otpadnik, izrod, odmetnik…). Pa tako u svakoj narednoj kartel-piramidi svevlasti nailazimo na komunističke renegate, na renegate Miloševićeve Socijalističke partije, na renegate DOS-a, na renegate Demokratske stranke, na renegate Šešeljevih radikala, a očekujemo i renegate Vučićevih naprednjaka (neki od njih su već u najavi).

Piramida svemoći donekle liči na poznatu piramidalnu šemu (Pyramid scheme) ili kako se još kaže, na Poncijevu šemu (Ponzi scheme). Osnovna razlika između piramide vlasti i Poncijeve šeme je u tome što je „ulaganje“ u piramidu vlasti sigurnije utoliko što je „dobit“ izvesnija i trajnija – sve do momenta kada glavni vlasnik piramide vlasti više ne može da pruža dobit svojim „ulagačima“ jer nema šta da ponudi (sve što se moglo dati, dato je). Tada se javlja konkurencija i borba na smrt među konkurentima za dobit. Tada šema puca, piramida se ruši, te dolazi do promene vlasti, pa i celog sistema. Nešto je drukčije kod Poncijeve šeme koja propada onda kada uplate novih ulagača više ne mogu da pokriju isplatu kamata startnim ulagačima, a pre svega troškove organizatora prevare.

Zanimljiv je pokušaj održanja na vlasti tokom devedesetih godina prošlog veka. Radi se o odnosu prema opštinskoj administraciji nakon izborne promene vlasti. Naime, pokušalo se sa odustajanjem od uobičajene šeme po kojoj kad se menja opštinska vlast, menja se i opštinska administracija. Pa se tako desilo (da kažemo) u jednoj opštini, da su opštinski službenici počeli ranije da dolaze na posao, pola sata pa i više pre početka radnog vremena. To se dešavalo zbog toga što je na posao dolazila i stara i nova administracija, a broj stolica i fotelja ostajao je ograničen, a administraciji su neophodna sedala (…).

(ab5) Lojalisti po dužnosti – poslušnost kao radna obaveza. Kad lojalisti dominiraju institucije propadaju i postaju ustanove za sprovođenje Vođine volje. Nebitno je da li je poslušnik u stvari ketman po sopstvenoj volji i odluci ili poslušnik postaje ,,ketman” kao i svaki račundžija koji ima svoj interes.

Vođa je zauzeo i zauzdao institucije i institucije rade za njega, a ne za narod i državu, za istinu i pravdu. Zaposleni u institucijama su njegovi nadničari. Za neposlušne nadničare sutra nema nadnice, za njih jednostavno nema mesta u institucijama. Iako nevernik, moram da kažem ,,Hvala bogu” što baš nisu svi poslušnici i što poneko digne glavu, progovori i izgubi posao. Jer za neposlušne nema mesta u institucijama i valjda je zato poslušna znatna većina službenika vođinih institucija.

I da se razumemo. Nije ovde reč o deinstitucionalizaciji (demokratskih) institucija, već o konverziji demokratskih institucija u institucije kartela na vlasti, čime je uzurpacija legalizovana. Forma je zadržana a suština sasvim izmenjena – institucionalna moć je privatizovana i smeštena u ruke Gospodara i potpuno podređena volji Gospodara.

Lako je reći da je gospodar (Vođa, senior) odgovoran, ali šta ćemo sa (ne)odgovornošću onih koji su zaposleni u institucijama. Gde je tu naša (ne)odgovornost? Kažimo da je relativno lako smeniti Gospodara, na primer aktualnog predsednika Srbije; na primer, na prvim narednim izborima. Ali, šta je sa nama? Da li je moguće da se mi smenimo i promenimo?

(ab6) Lojalisti-plaćenici – kupljena lojalnost. Hvali mi se jedan povremeno plaćeni ,,SNS-aktivista” kako njegova ,,služba” postoji još od doba Nemanjića, a drugi koji prisluškuje razgovor, pita se naglas “A ko danas ne radi za pare. Pos’o k’o pos’o!”. Sve u svemu, lak je i kratak put ,,Od plaćenog glasača, do plaćenog učesnika partijskog skupa, a od tog posla do posla plaćenog batinaša”. Izgleda da se lakšim putem lakše ide!