Vlast je srušila sva tri famozna stuba spoljne politike, pa sad ima tri nova – u Africi, Aziji i Južnoj Americi

Otvarajući Ambasadorsku konferenciju predsednik Srbije, Aleksandar Vučić naglasio je da moramo da pojačamo prisustvo u Aziji, Africi, južnoj i centralnoj Americi, pre svega, jer su stope rasta na tim kontinentima mnogo veće nego na evropskom i severnoameričkom kontinentu.

„Tu će biti sve više posla za naše kompanije, za našu državu“, naveo je Vučić i dodao da ne može Srbija da dozvoli da nema svoje predstavnike u zemljama koje imaju stotinu miliona stanovnika i više, i da je posebno važno da imamo mogućnosti za saradnju sa takvim zemljama.

To je pokušaj da se spoljna politika četiri stuba zameni politikom neo-nesvrstavanja, smatraju sagovornici Danasa.Oni ocenjuju da ovakvom porukom o jačanju diplomatske mreže u Aziji, Africi i Južnoj Americi, predsednik Srbije želi da pošalje poruku da je Srbija i dalje moćna, uticajna, ekonomski izdržljiva i da ima široku mrežu diplomatskih predstavništava. Ali je činjenica, kažu, da mi ne posedujemo kapacitete da bismo igrali neku značajnu ulogu u tim sredinama, niti bi otvaranje diplomatskih predstavništava tamo, moglo da nadomesti strateške promašaje kada su u pitanju EU, naši susedi, ili velike sile.

Sagovornici Danasa napominju i da bi umesto neracionalnog rasipanja sredstava na daleke destinacije, celishodnije bilo da otvorimo ambasade u baltičkim zemljama, ili Irskoj od kojih nam mnogo više zavisi evropski put u koji se vlast zaklinje.

*EU je za Srbiju bila bliža i savladivija

Srećko Đukić, bivši ambasador, ocenjuje da je naša diplomatija krahirala na evropskom putu i ne možemo da se maknemo od početka. A Srbija je kao najtrampskija zemlja, kaže, promašila i u spoljnopolitčkoj orijentaciji ka najvećoj sili-SAD-u.

Đukić navodi da Srbiji baš ne ide diplomatija od ruke, pa se vraća na SFRJ i briljantnu politiku nesvrstavanja koju je utemeljio Beograd, odnosno Josip Broz Tito.

„Ali vremena su druga i Srbija ne poseduje kapacitete da igra neku značajniju ulogu u Africi, Aziji, Južnoj i Centralnoj Americi. Za tako nešto potrebni su kadrovi, sposobna privreda, dobra finansijska baza. A da bi sve to postigla Srbiji su potrebne godine. EU je bila i bliža i savladivija, a Srbija je skoro digla ruke od EU. Da bi neka politika donosila plodove potrebni su i upornost i znanje“, navodi naš sagovornik.

*Četiri stuba spoljne politike, Srbija zamenjuje politikom neo-nesvrstavanja

Na primedbu da je argument predsednika za tvaranje diplomatskih predstavništava u Aziji, Africi i Južnoj Americi visoka stopa ekonomskog rasta, koja je veća nego na evropskom i severnoameričkom kontinentu, Mihajlo Brkić, potpredsednik stranke Srbija centar (SRCE), kaže da bi takva objašnjenja bila opravdana da je taj rast uočen tokom poslednjih desetak godina.

„Ovako ispada da smo se setili tog dela sveta, dakle van onog evropskog i američkog, tek sada kada su nam vrata saradnje na Zapadu, ali i Rusiji, u velikoj meri zatvorena. Isto bi tako stajao i argument da je dolazak na neevropska tržišta dobar za naše kompanije i za našu državu, jer će za njih biti više posla. Međutim, upravo je uvozno orijentisana ekonomska politika SNS vlasti, u poslednjih gotovo 15 godina, dovela do toga da naše domaće kompanije više nisu u stanju da ponude robu i usluge u obimu i kvalitetu koji se očekuje na neevropskim tržištima koja su u ekspanziji“, objašnjava Brkić,

Prema njegovim rečima, jačanje našeg privredno-političkog prisustva u zemljama i tržištima gde smo nekada naročito kroz Pokret nesvrstanosti, bili poznati i cenjeni sada deluje samo kao pokušaj da se spoljna politika četiri stuba zameni politikom neo-nesvrstavanja.

„Umesto da takva odluka bude posledica strateške procene i akcije ona deluje iznuđeno, sada kada su tri stuba naše spoljne politike jako nakrivljena, ako nisu već i pala“, ocenjuje Brkić.

*Diplomatski proboj do prodaje oružja i  povremene podrške u UN

Na pitanje kakve koristi bi Srbija mogla da ima od diplomatskog probija na tim kontinentima, Duško Lopandić, stručnjak za međunarodne odnose, odgovara bi bile neke koristi, poput recimo prodaje oružja, ili dobijanja povremene podrške u UN.

„Ali te koristi ne mogu da zamene strateške promašaje kada su u pitanju EU, naši susedi ili velike sile. Primer neracionalnog rasipanja sredstava je činjenica da danas imamo ambasade u skoro svim državama zaliva od Emirata do Katara, Bahreina i Omana, a da još nismo otvorili ambasade u baltičkim zemljama, ili Irskoj od kojih nam mnogo više zavisi naš evropski put na kom je vlast, na žalost, već odavno izgubila pravac“, navodi Lopandić.

*Srbija ima više od 100 diplomatsko konzularnih predstavništava, a SFRJ je imala 130

Za bivšu ambasadorku, Branku Latinović, glavna pitanja su da li treba jačanje i širenje diplomatske mreže usredsrediti na Evropu, ili prednost dati nekim drugim regionima i zbog kojih razloga, ali i da li Srbija već sada ima reprezentativan broj DKP predstavništava i da li je stanju da finansira toliki broj.

„Srbija već danas ima preko 100 diplomatsko konzularnih predstavništava, a u vreme SFRJ koja je vodila nesvrstanu, planetarnu politiku, bilo je oko 130 predstavništava. Samo u to vreme bila je daleko jača konzularna mreža, posebo u državama EU, gde je i u to vreme bio najveći broj naših državljana na radu u inostranstvu, a danas je to drastično smanjeno“, objašnjava naša saagovornica.

Prema njenim rečima, najava širenja diplomatske mreže Srbije u zemljama Latinske Amerike, Azije, Afrike je jedan vid političkog odgovora na situaciju u kojoj se sada nalazi Srbiji i slanje poruke kako bi se pokazalo da je Srbija moćna, uticajna, ekonomski izdržljiva, sa širokom mrežom diplomatskih predstavništava.

„Broj diplomatskih predstavništava jeste pokazatelj snage jedne države, ali oni moraju biti praćeni kvalitetnim kadrom i rezultatima koji ostvaruju. Otvaranje novih DKP-a trebalo bi da znači i da je druga strana zainteresovan da kupuje od nas, ali i da mi imamo dovoljno novca da kupujemo njihovu robu i ulažemo u investicione projekte. Tu je pitanje da li Srbija ima finansijsku moć da investira u velike projekte, naročito kad se zna da su te zemlje odavno predmet povećane zainteresovanosti velikih sila, zbog njihovih prirodnih resursa“, zaključuje Latinovićeva.