DŽUDA: Beograd može da čini šta želi, samo da direktno ne ugrozi EU i SAD

Dakle, građani Kosova mogu biti kritični kada je u pitanju sporazum, ali ako pogledamo tu stvar u širem kontekstu, jasno je zbog čega će oni „lajati, ali ne i ujedati“ – kaže na početku razgovora za Danas Tim Džuda, britanski novinar i jedan od najboljih zapadnih poznavalaca Srbije.

Da li to znači da Euleks drži stvari pod potpunom kontrolom, odnosno da Beograd i Priština zapravo ni nemaju nikakvu moć da ozbiljnije ugroze bezbednost?

– Mislim da Misija EU može da drži stvari pod kontrolom u Severnoj Mitrovici. Takođe, mislim da širi konflikt nije u interesu Kosova, kao ni Srbije.

Smatrate li opravdanim očekivanja srpske vlade da će Međunarodni sud pravde izneti stav koji neće ići u prilog nezavisnosti Kosova, nakon čega bi, prema scenariju koji predviđaju, trebalo očekivati povratak za pregovarački sto?

– MSP je ipak samo savetodavno telo. Verujem da će dati neko mišljenje koje neće biti baš najjasnije, odnosno da će istaći da je Kosovo, iako nije bilo republika, ipak imalo određene federalne nadležnosti. Takođe, mislim da će istaći činjenicu da su 1999. godine Albanci morali da beže s teritorije Kosova. Možda će sudije biti podeljene. U svakom slučaju, na kraju, verujem da će stvari biti nešto povoljnije za Srbiju, ali ne u potpunosti. I šta onda? Ništa. Na primer, MSP je dao savetodavno mišljenje da je izraelska bezbednosna barijera ilegalna, i šta je tada bilo? Ništa. Mislim da je, što se tiče Srbije, cilj da odluka MSP posluži da pripremi tlo za razmenu teritorije s Kosovom. Međutim, zbog posledica koje bi to moglo da ima za Bosnu i Makedoniju ne verujem da je, u bližoj budućnosti, taj scenario moguć. Ipak, na duže staze, sve je moguće. Ne verujem da će, ukoliko odluka MSP bude povoljnija za Srbiju nego za Kosovo, 62 zemlje povući svoje priznanje nezavisnosti, a 1,8 miliona kosovskih Albanaca biti lepo primljeni nazad u „otadžbinu“ i zamoljeni da izaberu svoje predstavnike u parlament u Beogradu. Mislim da bi trebalo da MSP i stvaran svet, ipak, posmatramo kao dve odvojene stvari.

Kako ocenjujete spoljnu politiku Srbije koja okreće svoj kurs u razvijanju odnosa s Kinom i zemljama Pokreta nesvrstanih i da li bi to moglo da uspori evropske integracije?

– S obzirom da su evropske integracije Srbije u blokadi, ona može da radi šta joj se sviđa. Kasnije, kada bude vezana procesom stupanja u članstvo, moraće da se menja. Srbija trenutno nema nikakve obaveze, niti ima status kandidata. Britanija ima dobre odnose s Libijom (nedavno smo oslobodili čoveka osuđenog za teroristički napad u Lokerbiju), imamo dobre odnose sa Indijom, Egiptom, Kinom i većinom zemalja iz Pokreta nesvrstanih. Nema razloga da i Srbija opet ne uspostavi dobre veze sa ovim državama i posluje s njima koliko god je to moguće. Jedina stvar koje bi Srbija trebalo da bude svesna, a ministar Jeremić, budući prepreden, to veoma dobro zna, je da postoji granica – crvena linija koju ne bi trebalo preći. To znači, ne činiti ništa što bi direktno ugrozilo evropske i američke, odnosno zapadne interese, na primer, u smislu veza sa Iranom ili Severnom Korejom.

Kako komentarišete činjenicu da ukidanje viza okončava lider SPS Ivica Dačić, a bivši radikal Tomislav Nikolić biva primljen kod komesara za proširenje EU na razgovore o svetskoj ekonomiji?

– Surova ironija, ali takav je život. Evropeizacija radikala je, bez sumnje, u Briselu viđena kao najpozitivnija stvar koja se desila u srpskoj politici od 5. oktobra 2000. Za Dačića se misli da je obavio odličan posao, a Nikoliću se ukazuje poštovanje. Za Nikolića i za Srbiju može biti samo dobro da postoji respektabilna alternativa desno od centra, posvećena vezama Beograda s Briselom, a ne onim s Karlobagom i Viroviticom.