INTERVJU Aleksandra Krstić: Javnost može da pomogne, ali institucije nemaju alternativu

Na koji način se formira percepcija ljudskih prava u Srbiji? Kako ljudi u Srbiji formiraju svoje stavove u odnosu na ljudska prava i njihovo kršenje?

O stanju ljudskih prava najčešće razmišljamo kada se ona krše, kada pročitamo u medijima ili saznamo da su nekome iz okoline prekršena. Suštinski, osim tokom obrazovanja, mi o tome ne razmišljamo na svakodnevnom nivou, jer bi trebalo da se podrazumeva da su nam neka prava garantovana.

To je jako izraženo, naročito u poslednje vreme, kada smo svedoci da se ljudi prebijaju na ulici, da je sloboda medija na najnižem stepenu otkad svetski indeksi to pokazuju. Kada pogledate stanje ljudskih prava i sloboda u svetu, ona se i u nekim razvijenim demokratijama zaista ugrožavaju i nalaze u veoma nezavidnom položaju.

Ono što bi trebalo da se podrazumeva kao neke osnovne vrednosti koje su nama garantovane, osnovne slobode, ljudska prava koja možemo da uživamo, da se za njih borimo i da su nam ta prava garantovana pred institucijama kada nam se prekrše.

Mi se ovde borimo za neka bukvalno osnovna ljudska prava, poput prava na kretanje kroz grad koje nam je već desetak meseci onemogućeno zbog šatorskog naselja ispred Skupštine. Zatim, brojna druga prava za koja smo videli da mnogi aktivisti kažu da su prekršena, ne samo pravo na slobodu govora i izražavanja, već i na obrazovanje.

Kako vidite odnos vlasti prema problemu ljudskih prava i njihovom kršenju? S jedne strane, ona ih sama krši, dok s druge govori o njihovom poštovanju i okrivljuje druge aktere za njihovo kršenje?

U pitanju je jedna paradoksalna situacija da kad neko oseća da su mu određena prava prekršena, on treba da se obrati instituciji koja je nadležna za to. Vi ovih dana imate otvoreno pitanje o tome da li će se recimo ugrožavanje prava na obrazovanje učenika Pete gimnazije goniti do Strazbura.

Ja sam zaista zgrožena načinom komunikacije pojedinih političara poslednjih dana pa i na nedavno održanim lokalnim izborima. Imate snimke na društvenim mrežama gde vidite kako se neki policajci ophode prema ženama koje su opozicione poslanice. Zatim, imate napad na moju koleginicu Biljanu Đorđević, otvorenu pretnju klanjem, praćenje narodne poslanice. U jednom od ovih gradova policajac poslanici kaže “nisi uzela lekiće, jel ti dobro”. Tu imate kršenje prava da uopšte pratite izbore. Sve i da nije narodna poslanica, vi nemate prava da se na taj način obraćate, pogotovo ako ste policajac.

Naročito ako vidimo šta se dešava poslednjih meseci u “Ćacilendu”, u kome smo videli da dolaze osuđeni kriminalci, prebijaju ljude, lome kamere televizijskim ekipama. To nije samo kršenje prava na slobodu medija, nego kršenje osnovnih ljudskih prava da prođete jednim delom grada koji je suštinski ograđen i potpuno nedostupan.

Da li onda građanima kao alternativa ostaje pokušaj da se obrate međunarodnim institucijama, poput EU i suda u Strazburu?

Ljudi uglavnom posmatraju stvari tako da ako ne mogu da završe sve ovde, žaliće se sudovima koji imaju višu instancu ili će ići prema nekim evropskim institucijama. One ipak i dalje postoje na nivou neke astrakcije. Bilo je, na primer, slučajeva nestalih beba u kojima je država Srbija izgubila na sudu za ljudska prava u Strazburu. To su ljudi koji su morali to da urade, oni nisu mogli da nađu pravdu u sopstvenoj državi.

S obzirom da se građani odlučuju na obraćanje višim institucijama recimo u EU, kako objašnjavate čest stav ljudi da su ljudska prava nešto strano, ideologija sa zapada?

Kod nas kada neko hoće da vam kaže “ma to su te ljudsko-pravaške priče” i to baš tim rečnikom uvek imate to da dolazi sa zapada jer se valjda u zapadnim razvijenim demokratijama podrazumeva da imate ostvareno ljudsko pravo, da ne govorimo o SAD gde imate precizne amandmane ustava koji garantuju slobodu kretanja, izražavanja, kretanja radne snage i drugo.

U tom smislu se gleda kao nešto negativno – “Šta sad ti hoćeš, neka prava da ostvaruješ? Idi živi na zapadu, ovde kod nas je drugačije”.
To je jedna besmislica koja je ovde jako dugo prisutna jer ne postoji adekvatna institucionalna zaštita. U jednom normalnom okruženju mi možemo institucionalno da zahtevamo da nam se određena prava garantuju, ali suštinski moramo da idemo van okvira ove države, jer u mnogim slučajevima do sada te institucionalne zaštite nije bilo.

Kada govorimo o medijskom okruženju, u kojoj meri određeni mediji omogućavaju kršenja ljudskih prava?

Mediji jako puno doprinose tom razvoju narativa mržnje i uopšte govoru mržnje, nisu u pitanju samo društvene mreže. Tu nema nikakvih ograničenja, naročito od kada je postalo dozvoljeno da vas neko naziva fašistom, teroristom, izdajnikom, stranim plaćenikom i slično, do toga da vam neko kaže kao ženi da ste, ako ste novinarka, antisrpkinja, ku*va, neznalica ili „niste uzeli lekić“.

Ukoliko pogledamo medije koji propagiraju takav narativ, naročito mediji bliski vlasti, naučili su kako da ne napadaju eksplicitno da ne bi dobijali tužbe svaki dan, već uviju to i obračunaju se na drugi način sa nekim ili jednostavno doprinesu tome da se određene ličnosti ili grupe targetiraju i da se protiv njih pokrene negativna kampanja.

U kojoj meri to može da utiče i da se “prelije” na neposredne napade i kršenja prava od strane onih koji prate te medije?

Jako je tanka linija između onlajn i oflajn sveta. Sve što se dešava u onlajn prostoru se vrlo lako prelije u fizički napad, pretnju pa i ugrožavanje bezbednosti novinara, a vama je fizička bezbednost, kada ste novinar, najvažnija.

Najveći problem je u tome što je nekažnjivost za zločin nad novinarima u svetu 90 odsto. Kod nas je takođe jako velika nad svim onim prekršajima i zloupotrebama novinarstva u tom smislu, nema završenih procesa, ima procedura koje su jako spore.

I na globalnom nivou obračun sa nezavisnim novinarima i unižavanje slobode medija je u svetu jako izražen trend. Kod nas imate situaciju da je povećan broj napada i pretnji, uznemiravanja i pritisaka na novinare koje mere novinarska udruženja i NVO. One pokazuju da je samo u poslednjih godinu dana taj broj mnogo veći u odnosu na nekoliko prethodnih godina.

Tome doprinosi čitav društveno-politički trenutak u kome smo od prošle godine. U jednom zaista osetljivom trenutku vi imate tendenciju da se različitim pritisima i pretnjama ućutkavaju novinari koji rade za ovo malo preostalih slobodnih medija. S druge strane imate bujanje narativa mržnje koji dolazi i iz medija koji podržavaju vlast i od strane najviših državnih funkcionera.

Često možemo da vidimo od strane prorežimskih medija objavljivanje podataka koje ne bi smeli da objave, zadiranje u privatan život, koliko sami mediji krše prava građana?

Vi ustavom imate pravo da budete potpuno objektivno i pravovremeno informisani o onome što se dešava. Ako gledamo kako RTS izveštava o recimo izborima koji su se dešavali juče u ova tri mesta, vi možete reći da je vama kao građaninu ove zemlje prekršeno osnovno pravo na informisanje zato što niste adekvatno informisani o onome što se dešavalo.

Sa duge strane, da biste bili pravovremeno informisani, morate da pratite deset različitih medija, i prorežimskih, i drugih, da praitte društvene mreže i tek onda ćete moći nešto da shvatite. Pitanje je kome je u stvari ostalo vremena i živaca da to radi.

Kada to posmatramo, ovde je jako veliki problem u tome što se nismo pozabavili time mnogo ranije i da je u pogledu ljudskih prava postojala bolja sinergija između nevladinog sektora, institucija i onoga što bi u idealnom svetu moglo da funkcioniše kao neka vrsta platforme za razgovor.

Šta u takvoj situaciji ostaje novinarima kao neka vrsta zaštite i alternative za institucionalnu zaštitu koja skoro pa ne postoji, da li je to javnost, da li su nevladine organizacije, međunarodne institucije?

Javnost je linija odbrane u trenutku kada nemate kome da se obratite ili vam institucija kojoj se obraćate ne odgovara. Ipak, kao što mi je jedna novinarka rekla “javnost nije ta koja me prati u osam uveče kući”. Iako novinari koji su napadani to javno objavljuju, iako postoji zaštita novinarskih udruženja i mogu se obratiti federacijama novinara, suštinski nema alternative instituciji.

Ja sam pretnju koju sam dobila prijavila prvo NUNS-u, koji je procesuirao dalje i mene je tužilac odmah sutradan zvao. Nemam neku nadu da će se moj slučaj rešiti, ali olakšanje koje sam osetila kao žrtva pretnje kada sam izašla iz zgrade Palate pravde je neuporedivo sa bilo čim jer sam znala da sam prijavila, ubacila u proceduru i sada je na instituciji da uradi svoje. Volela bih da verujem da će neka od tih institucija to dalje i procesuirati.

Ali u Srbiji imate ugrožene novinare, poslanice koje direktno dobijaju pretnje ubistvom. Da ne govorimo o relativizaciji u novinarskom poslu, gde novinari kažu: “ma kakva pretnja, neću to da prijavljujem, to mi je u opisu posla”. Nije posao novinara da razmišlja o tome da li će ga neko udariti, da li će mu neko pretiti ili ga pratiti.

Mnoge organizacije mogu da pomognu novinarima u alarmiranju i skretanju pažnje na to da se novinarska prava i slobode krše, ali mislim da ne postoji alternativa instituciji.