INTERVJU Džejms Džordž Džatras: Niko u Vašingtonu ne razmišlja mnogo o Srbiji

Ako ne uspe da promeni osnovni pravac američke politike, a potraga za globalnom imperijom se održi, on će u najboljem slučaju završiti kao neka vrsta američkog Gorbačova, koji je pokušao da spase osuđenu strukturu, ali je umesto toga postao katalizator za njeno konačno rastvaranje. U najgorem slučaju, videćemo veliki globalni sukob, kaže za Danas Džejms Džordž Džatras, američki politički analitičar i lobista, bivši diplomata i politički savetnik predstavnika republikanaca u Senatu SAD, povodom povratka Donalda Trampa u Belu kuću.

Kako ocenjujete Trampov govor na inauguraciji, da li zaista, kako je najavio, „počinje američko zlatno doba“?

– Prerano je donositi ocene, signali su pomešani. Osnovno pitanje je da li predsednik Tramp namerava da pomeri Sjedinjene Države od potrage za unipolarnom dominacijom ka obezbeđivanju direktnih i ograničenih američkih nacionalnih interesa u novom multipolarnom svetu koji poštuje sfere interesa drugih sila, posebno Rusije i Kine. To će u velikoj meri zavisiti od toga koga će imenovati u svojoj administraciji.

Do sada je, očekivano, većina njih loša, posebno državni sekretar Marko Rubio, ali ima i dobrih ljudi, čija bi imena bilo najbolje ne pominjati. Trampov inauguracioni govor uglavnom je ukazao na njegovu želju da krene u drugom pravcu, ka politici zasnovanoj na nacionalnim interesima, ali je takođe naglasio „izuzetnu“ prirodu SAD, što ukazuje na preveliku privilegiju koju SAD imaju u odnosu na druge sile od raspada Sovjetskog Saveza. Međutim, kako god bilo, američkog „zlatnog doba“ pod Trampom neće biti.

Šta nagoveštavaju dosadašnja imenovanja Trampovih saradnika?

– Za sada, ne ulivaju nadu. Konkretno, većina njegovog tima za spoljnu politiku i nacionalnu bezbednost su još gori neokonzervativci nego u Bajdenovoj administraciji. Odmah posle prve Trampove pobede 2016, zajedno sa mojim prijateljem Edom Lozanskim, pozvao sam na samit Tramp-Putin-Si – „Velika trojka: Amerika, Rusija i Kina moraju da se udruže za bezbednost, prosperitet i mir“, kako je objavljeno u Vašington tajmsu, čija bi svrha bila pristanak na „pravila puta“ među velikim silama kako bi se izbegli sukobi.

U stvari, to bi značilo dogovor o sferama uticaja, gde bi se SAD, Rusija, Kina, ali i drugi igrači, kao što je Indija, složili da se drže podalje od oblasti vitalnih za bezbednost drugih. Establišment na Zapadu je prestravljen zbog ovakve perspektive, jer to znači kraj jednopolarnosti SAD. Kao što sam rekao, nejasno je da li Tramp želi da se kreće u tom pravcu ili, ako hoće, da li i može da okrene velikog, glupog dinosaurusa američke nomenklature koja kreira takvu politiku, pogotovo što bi mogao da se zbog toga bori zubima i noktma sa mnogima koje je postavio, poput Rubija.

Kako tumačite to što u prvom zvaničnom obraćanju Tramp nije direktno pomenuo Ukrajinu, ali je najavio skori susret sa ruskim predsednikom Putinom, iako se Moskva već negativno odredila prema njegovim idejama o Panamskom kanalu?

– Ako Tramp ode na sastanak sa Putinom sa namerom da pristane na sfere uticaja, razumno je da mu kaže da ćemo se „skloniti sa puta“ Rusije u istočnoj Evropi, ali zauzvrat Moskva, Peking i drugi nemaju posla na zapadnoj hemisferi: „Panamski kanal vas se prokleto ne tiče“. Ali, postoji problem. Reći tako nešto znači složiti se da Ukrajina, iskreno i sve istočno od Nemačke, nije stvar Vašingtona.

Veoma je sumnjivo da to može da uradi, čak i ako želi. Zato će sastanak Trampa i Putina, za koji mislim da će se verovatno održati prilično brzo, biti više šou nego sadržaj. Još gore, to bi se moglo pretvoriti u samo još jedan pokušaj da se Rusi prevare da pomisle da imaju „dogovor“ sa nama, kada nam se ne može verovati da ćemo poštovati našu stranu pogodbe.

Šta bi Tampov povratak mogao da znači za odnose SAD i Srbije, posebno kad je reč o Kosovu i Metohiji i insistiranju Vašingtona na primeni Ohridskog dogovora proisteklog iz Francusko-nemačkog plana?

– Ohridski sporazum je samo obmana za Srbiju da „normalizuje“ svoj odnos sa lažnom kosovskom „državom“ kao „susedom“. To je priznanje samo bez upotrebe te reči. Kao i u vezi sa bilo kojim ruskim „dogovorom“ o Ukrajini, svaki „dogovor“ o KiM koji nudi Zapad, bilo da su Amerikanci ili Evropljani, samo je još jedan put za postizanje unapred određenog cilja.

Kao i sa situacijom u Ukrajini i stepenom realizma, mudrosti i hrabrosti u Moskvi, budućnost KiM zavisi od istih kvaliteta u Srbiji tokom ovog nestabilnog, prelaznog perioda kada je pod sumnjom sudbina imperije koju predvode SAD. Trajanje prelaznog perioda procenjujem na oko pet godina, verovatno manje. Ili će se takozvani „evroatlantski“ poredak u Evropi koji sprovodi NATO i EU, srušiti posle odlučujuće ruske pobede u Ukrajini ili će Moskva ponovo dozvoliti da bude prevarena. Ako se desi ono prvo, lažna kosovska država neće moći dugo da se održi, jer je to isključivo proizvod američke hegemonije u Evropi. Ako bude ovo drugo, Srbija će ostati pod nemilosrdnim pritiscima.

Da li očekujete da će se insistirati i na primeni Vašingtonskog sporazuma, čiji je deo i Sistem za vodosnabdevanje Ibar-Lepenac na kome je nedavno izvršena sabotaža?

– Iskreno, nemam pojma. Srbi treba da imaju na umu da niko trajno u Vašingtonu ne razmišlja mnogo o Srbiji uopšte ili KiM posebno, osim onih nekoliko funkcionera zaduženih za taj mali prostor sveta i to u meri u kojoj se to može staviti u manihejsku, nultu – zbirnu matricu jačanja kosovskih atributa „državnosti“ i pritiska i namamljivanja Srbije iz ruske-evroazijske-BRIKS orijentacije u potčinjenosti evroatlantskom kampu.

Matrica je: „Kosovo je dobro jer je proameričko; Srbija je loša, jer je to mala Rusija na Balkanu!“ Jedini delimični izuzetak bio je farsični projekat Ričarda Grenela tokom prvog Trampovog mandata, ali samo zato što je on zamislio da bi to bila dobra politička „vitrina“ po uzoru na Kemp Dajvid Begin-Sadat. Znamo kako je to ispalo.

U kom pravcu bi danas Srbija trebalo da deluje ukoliko želi da zaštiti svoje državne i nacionalne interese na KiM?

– Oduprite se! Nemojte pristajati ni na šta što nudi Zapad. Svaka ponuda služi za dva cilja, koji ostaju nepromenjeni: učvršćivanje kosovske „države“ i svođenje Srbije na potpuni status satelita kao i ostali naši „saveznici“ u NATO.

Ne pretvaram se da će ovo biti lako. Srbija geografski nije u posebno jakoj poziciji. Ona ne može sebi priuštiti da se potpuno otuđi od SAD i Zapada. U meri u kojoj je to moguće, pokušajte da se što bliže približite evroazijskoj-BRIKS grupi. Ne pristajete na išta o KiM, iako će mnogo zavisiti od toga na koji način će se razvijati šira slika, posebno u Ukrajini, na koju Srbija nema uticaj.

Lobisti

*Koliko je sada aktivan i jak lobi kosovskih Albanaca u SAD, i ko zastupa srpske interese?

– Svestan sam nekih neplaćenih privatnih lica koja pokušavaju da se postaraju da srpske perspektive budu shvaćene u Trampovoj orbiti, ali smatram da su to samo zdrave političke preporuke, a ne lobiranje kako se generalno shvata. Takođe sam upoznat sa javnim izveštajima firmi koje je Srbija angažovala, ali ne mogu da kažem koliko su efikasne. Što se tiče onoga što rade Amerikanci albanskog porekla ili kosovska „vlada“, to je mnogo komplikovanije, jer je albanska zajednica u SAD mnogo politički aktivnija od američkih Srba, a mnogo toga što rade nije javno objavljeno. Plus, oni zadržavaju prednost što ukupni pravac američke politike ostaje u njihovu korist.

Narandžasto od Mesije do Hitlera

*U kakvim unutrašnjim prilikama su SAD dočekale Trampov povratak u Belu kuću?

– U stanju velike neizvesnosti. Otprilike trećina američkog stanovništva čekala je Trampovu inauguraciju sa preteranom nadom da će se sve što je u Americi pošlo naopako vratiti u normalu kada „narandžasti Mesija“ preuzme dužnost. Druga trećina živi u preteranom strahu od „narandžastog Hitlera“. Ostali ili ne obraćaju pažnju ili ih više nije briga. Tramp neće i ne može da izleči temeljne podele u američkom društvu. Niko to ne može, a on će ih samo  pogoršati.