INTERVJU Jelisaveta Blagojević, profesorka FMK: Studentski protesti traže novu društvenu koaliciju

Blokade fakulteta i protesti predvođeni studentima mesecima uzdrmavaju naprednjački režim u Srbiji. O njima za Danas govori Jelisaveta Blagojević, filozofkinja, politikološkinja i profesorka na katedri za politiku na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu.

*Kako vidite trenutne studentske proteste i blokade fakulteta u širem društveno-političkom kontekstu?

– U kontekstu kapitalističke desničarske i otvoreno fašističke kontrarevolucije u svetu zasnovane na još čvršćem povezivanju i očuvanju moći i novca, studentski protesti u Srbiji se mogu tumačiti i kao pravovremeni i tačan odgovor. Koncepti otpora, kritike, zajedništva, solidarnosti, pravde, odgovornosti, itd. ponovo su središtu promišljanja i postaju važan aspekt društvenog života u Srbiji. Njihovo postojanje je lekovito za srpsko društvo.

*Da li je politizacija ovih protesta sledeći korak? Kako gledate na to što se studenti uporno ograđuju od politike kao takve?

– Studentski protesti su svakako politički. Da budem preciznija – oni su događanje politike. I da dodam – studenti su vredni tog događaja. To znači da su javni prostor i glas osvojili oni koje do sada niko ništa nije pitao. Studentsko ograđivanje od tvrdnje da su protesti politički tumačim kao njihovu (ispravnu) potrebu da se ograde od narativa koji im se nameće, naime, svođenje politike na puku borbu za vlast. Ono što njih, čini mi se, istinski zanima jeste pravedno i odgovorno društvo, da nikada više nijedna vlast ne može da uzurpira i prisvoji ono što je zajedničko: ideje, trgove, ulice, mostove, prirodne resurse, institucije itd. Takvi kakvi su mladi: kreativni, energični, istrajni i nepotkupljivi možda pomalo naivno veruju da u politici postoje sasvim čiste pozicije. Mi društvenu stvarnost ne posmatramo sa strane, u nekom vakuumu, već smo i sami deo te stvarnosti koju želimo da menjamo. U tom smislu, ili će ovaj studentski protest iznedriti neke nove političke aktere ili ćemo morati da menjamo one postojeće kako bi na pravi način reprezentovali studentske zahteve. Mislim da je to sada ključno pitanje. U svakom slučaju, moraćemo zajedno da osmislimo načine političke borbe jer u suprotnom rizikujemo da proizvodimo podele i neprijateljstva i među onima koji manje-više stoje na istim pozicijama.

*Može li se ova borba voditi isključivo van institucija, bez političke artikulacije i opozicije, te da li može neposredno dovesti do smene aktuelnog režima?

– U politici koja se zalaže za promene uvek mora da postoji nekakav rizik. Ono što mislim da je rizik u ovom trenutku jeste da sa već postojećim političkim akterima možda ne možemo da dostignemo promenu za koju se studenti zalažu. U tom smislu, neophodni su nam novi politički akteri. S druge strane, teško da možemo zamisliti da željene promene možemo dostići isključivo van-institucionalnom borbom. Zbog toga verujem da su nam u ovom trenutku neophodne obe perspektive istovremeno. A to je veoma zahtevan zadatak. Osim toga, važno je da prepoznamo sve postojeće političke emocije i afekte koji promenu čine nužnom bez obzira na strategije za koje ćemo se odlučiti.

*Da li mislite da mladi u Srbiji imaju negativan odnos prema politici?

– Nema sumnje da se studentima, i ne samo studentima, smučila politika kao mesto gde će loši momci i poneka devojka, biti u večnoj trci da prigrabe što više moći, novca i uticaja, laganjem, klevetanjem i ocrnjivanjem svakog ko se usudi da ih kritikuje. U političkom životu u Srbiji nijednog trenutka se nisu problematizovale teme koje su za njih važne. To ipak ne znači da ono što oni rade nije politika: način na koji se organizuju, način na koji su kreativni, način na koji preispituju ponuđena rešenja, način na koji razgovaraju ili odbijaju da razgovaraju, prave koalicije i relacije, sve je to naravno politika. Njihovo distanciranje od politike i od toga da su njihovi zahtevi za odgovornošću nepolitički samo ih može učiniti slabijim. Današnja politička borba mora biti antifašistička. Za to su nam neophodni svi resursi i najšire političke koalicije.

*Prema Vašem mišljenju, šta aktuelne studentske proteste čini drugačijim u odnosu na ranije? Da li mislite da tu, u studentskim pokretima, postoji neki kontinuitet?

– Jedna od specifičnosti studentskih protesta u Srbiji je, suprotno tvrdnjama ove vlasti, upadljivo odsustvo podrške međunarodnih aktera i institucija. To na prvi pogled možda deluje kao slabost ovih protesta, ali verujem da ih to upravo radikalizuje dajući im snagu da prerastu u ozbiljan društveni pokret, istovremeno ih povezujući sa sličnim otporima u svetu. Studenti nas danas uče učinkovitim vidovima organizovanja, solidarnosti, istrajnosti, uče nas kako da izbegavamo zamke nametnutih narativa vlasti, kako da napravimo razliku između važnog i nevažnog, na koji način se komunikacija putem digitalnih mreža precizno artikuliše i aktuelizuje u političkoj borbi na ulicama manjih mesta i velikih gradova. U tom smislu, čini mi se, dešava se i smena generacija u razumevanju možda ne osnovnih ciljeva ali svakako načina borbe za emancipatorske politike. U svakom slučaju možemo da govorimo o kontinuitetu protesta od 1968. do danas i taj kontinuitet nesumnjivo doprinosi borbi studenata u ovom trenutku. S obzirom na kontekst u kojem su se svi prethodni protesti oslanjali na kritičku teoriju, liberalne demokratije, i sl. Ovi protesti nemaju jasno definisane modele i uzore i u sebi nose potrebu za drugačijom političkom imaginacijom i novim društvenim koalicijama. Hoću da kažem da mnogo toga danas ne znamo.