Milan St. Protić: Vučić je bruka za koju smo glasali, a izbori nisu rešenje nego totalna blokada

Međutim, ne očekuje da bi Vučić mogao uskoro da raspiše izbore, već veruje da je potrebno tražiti i druge načine izlaska iz krize koja više od godinu dana potresa zemlju.

Ovaj istoričar, koji je posle petooktobarskih promena 2000. godine bio prvi ambasador naše zemlje u Vašingtonu, u intervju za Nova.rs analizira najnovije neuspehe spoljne politike koju vodi predsednik Srbije od američkih sankcija NIS-u do nikad oštrijih kritika iz Brisela.

* Da li su se Vučiću na međunarodnom planu izmakle obe stolice, i američka i ruska, na kojima je verovao da može da sedi?

Krčag ide na vodu dok se ne razbije, glasi naša narodna mudrost. Tako i ova tzv. spoljna politika koju ovdašnja vlast uporno forsira. Iskreno, na sličnim pozicijama je bila i ona prethodna samo malo prefinjenije. Današnja je vulgarizovana do krajnosti. Predsednik Srbije ide unaokolo i bogoradi na sve strane. Preporučuje se, nutka se, pristaje na svaku niskost ne bi li za sebe obezbedio podršku velikih sila. Popušta, čini, izlazi u susret svakom za kog misli da je uticajan i moćan. To nije spoljna politika, to je… da ne kažem šta. Srbija nikad nije bila uniženija nego što je danas pod ovakvom vlašću i ovakvim predsednikom. Njen ugled i značaj u internacionalnim okvirima je na najnižoj mogućoj tački.

* Davanje zgrade Generalštaba, kulturnog dobra zemlje, kompaniji zeta američkog predsednika, uprkos protivljenju javnosti i činjenici da je ceo proces protivzakonit, deluje kao očajnički potez dodvoravanja Aleksandra Vučića Donaldu Trampu. Da li to dovoljno da se odobrovolji Vašington?

Trgovina Generalštabom za Trampov blagonklon povodom sankcija NIS-u, rečito govori o dometima ovdašnjih vlastodržaca. No, činjenica što od aktuelnog predsednika Srbije ne preti opasnost po mir u regionu, kao što je onomad pretila od Miloševića, pravi ga prihvatljivim klijentom. Srbiji je određeno mesto na periferiji Evrope, razvijeni svet je od nas uveliko digao ruke i to je razlog što je svet prema prvom i jedinom silniku Srbije tolerantan. Srbija je pokazala da nije zainteresovana za proces svoje emancipacije, pa je i svet prema Srbiji nezainteresovan.

Da, pojavila se rezolucija Evropskog parlamenta i nepovoljan izveštaj Evropske komisije. I to je nekakvo ohrabrenje. Ali, hoće li se ići i dalje, u konkretne mere, ostaje otvoreno pitanje. Uspostavljanje istinske demokratije je naša unutrašnja stvar i naš nacionalni interes. Nas se tiče i nama je potrebna. Neće nam niko spolja doneti demokratiju na srebrnom poslužavniku. Moraćemo sami. Ako uistinu to želimo.

* I ranije je Vučić pokušavao da raznim potezima stekne naklonost američkog predsednika, kao što je priznanje Izraela u prvom Trampovom mandatu. Imali smo i pokušaj odlaska na Republikanski donatorski skup na Floridi. Kako nakon svega toga u očima američkog predsednika i uopšte tamošnje administracije i javnosti izgleda predsednik Srbije i zemlja koju on predstavlja?

Generalštab je, rekoh, primer prizemnosti i trivijalnosti vladajućeg režima i njegovog predvodnika. On i njegovi uobražavaju da će se ovakvim poklonima odobrovoljiti Trampova administracija i da će im progledati kroz prste u pogledu sankcija NIS-u. Zato se toliko žurilo. Trebalo je navrat-nanos rešiti sve postojeće probleme, prekršiti svaki zakon, na silu smandrljati celu tu rabotu i darovati Generalštab predsedniku SAD. Bljutavo I primitivno. nemam reči. Videsmo katastrofalan ishod ove žalosne pripovesti.

Sedeo je on i na šamlici u Ovalnom kabinetu i potpisivao nepročitano. Njemu, iskompleksiranom i inferiornom, sve to imponuje. Bio je, i ostao, fasciniran, ushićen, zaslepljen. Spreman je na svako poniženje samo da ga veliki na minut prime u svoje drustvo. Pokušao je isto to i na Floridi i opekao se, podvio rep vrativši se kući oborenog nosa. Zatim je, frustriran, nama zaseo na grbaču. I nama i ovim mladim ljudima u protestu.

* Izgleda da je Vučićeva vlast spremna na sve da udovolji američkom predsedniku, kao što je Rusiji obećavala da neće uvesti sankcije. Jasno je da mi kao mala država moramo da gradimo dobre odnose sa svetskim silama, ali da li se to radi ovako kao što to radi srpska diplomatija?

I američkom, i ruskom, i kineskom, i evropskom. Svakom ko je silan i nezasit. Vučiću je ponižavanje pred jačima normalno, jednako kao što mu je normalno da gazi slabije od sebe. Bruka i sramota za kakvog je Srbija glasala. I sada plaća cenu. I tek će je plaćati. I u parama I u reputaciji. Valjda će se u budućnosti opametiti. Što pre, to bolje.

* Na osnovu svega ovog stiče se utisak da je odlazak u Pariz predsednika Srbije pokušaj da pronađe zaštitu kod francuskog predsednika. Može li Makron da bude njegov novi evropski zaštitnik i koliko može da mu pomogne?

Predsednik Makron ima ogromnih teškoća na unutrašnjem planu. Popularnost i podrška su mu na najnižoj stepenici, međunarodni renome mu je veoma oštećen. I dosad je Vučić na njega računao, bez opipljivog efekta. Makrona pre svega zanimaju lukrativni poslovi sa Srbijom. Rafali, metro, ko zna šta još… Za dva-tri dana, niko se više neće sećati posete Parizu. A problemi će se nagomilavati. Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba.

* Kad se na sve ove međunarodne neuspehe nadoveže pobuna studenata i građana u Srbiji koja traje već godinu dana, očekujete li da će Aleksandar Vučić biti prinuđen da uskoro raspiše vanredne izbore?

Nisu to neuspesi, to su blamaže. Ne očekujem izbore u skorije vreme. Niti mislim da su izbori izlaz iz ove situacije. Valjda smo se uverili kako izgledaju izbori u režimskoj orkestraciji. Podsećam na Beograd, Kosjerić, Zajećar. Isto će biti u Negotinu, Mionici, Sečnju. Koliko puta treba da se sapletemo o isti kamen, pa da naučimo lekciju? Ova vlast i njen prvi čovek neće nikada i ni pod kojim uslovima dozvoliti svoj izborni poraz. Niti će ikad napraviti i najminimalniji ustupak. manimo se iluzija i samozavaravanja. Upamtite to.

* Kako vidite rešenje političke krize u Srbiji? Mnogi veruju da je ovo početak kraja Vučićeve vladavine, ali su retki spremni da prognoziraju koliko će taj kraj da traje. Kakve su vaše procene?

Ponavljanje, repriza mitinga od 15. marta (ako je mogućno) i zahtev da predsednik Srbije podnese ostavku. Neopozivu ostavku. Nema razilaženja dok on to ne učini. Totalna blokada glavnog grada do njegovog odstupanja s položaja šefa države, svemoćnog vladaoca. Neophodna su dva uslova: masovnost I istrajnost. Tri ključne reči: pritisak, pritisak, pritisak.
Tek posle njegovog odstupanja s vlasti – opšti izbori: predsednički, parlamentarni, lokalni. I pamet u glavu. Potom, golem zadatak temeljnog preobražaja Srbije. Tabla mora biti izbrisana i ispisivana ispočetka.