INTERVJU Radivoje Jovović: Ljudi znaju da nema nazad i znaju da nas ne mogu sve uhapsiti

On napominje da je na prestolu luda koja besomučno steže krunu, a oko nje su okupljeni samo dvorjani i dvorski stražari. A narod je sav ispred dvora, i traži pravdu.

*Od početka protesta u Novom Sadu hapšeni ste više puta, sada ste u kućnom pritvoru, šta je teže biti u zatvoru, ili u kućnom zatvoru?

Pritvor u zatvoru je nedvojbeno teži. Biti nedeljama, ili čak mesecima – kao što su moji saborci bili – u petnaest kvadrata sa deset ljudi bilo bi teško i da su u pitanju najvoljeniji članovi porodice, a kamoli stranci optuženi za, najčešće, ozbiljan kriminal. Na to dodajte nehigijenske uslove, toalet koji bolje i da nikad javno ne opisujem, vrlo nekvalitetnu hranu, stenice i druge opasnosti po zdravlje. Nema se prostora. Teško se diše, teško se razmišlja, kao kroz memlu, a vreme prolazi najsporije što je čovek osetio. Na sve bombarduje neverending Vučićem i Vučićevićem.

*Ima li onda svrhe sav vaš politički angažman?

Nakon prvobitnog šoka zatvorskog pritvora (do sada sam bio ili u kućnom pritvoru ili na meri zadržavanja na jednu noć po policijskim stanicama), duboko sam razmislio o svrsi toga što radim. I shvatio da, kad je već tako, neka traje koliko traje. Počeo sam u šetnji da vežbam, a u sobi da čitam, po ceo dan. Neka traje koliko god – dva, tri meseca, više – jedina mi je želja bila da odatle izađem još bolji, prvo po sebe, delom i jer ne želim fašistima da dam zadovoljstvo da na ma koji način padnem.

Treba u sebi smiriti bes i pretvoriti ga u hladnu odlučnost. Na kraju, trajalo je značajno kraće nego što sam očekivao, ali taj osećaj nikada neću zaboraviti. Hvala naprednjacima i na ovom iskustvu, koje me je samo osnažilo. Vladajuća klasa samo zaoštrava antitezu.

*Da li vam je teško što ste sada zatvoreni u četiti zida. Kako ispunjavate vreme, brojite li dane?

Ne brojim dane. Usredsređen sam na dobre strane ovoga; uživam u malo više samoće i odmora. Kad ste u politici, morate svakodnevno da viđate i drage i nedrage ljude; ove poslednje, ako išta, po holovima skupština, ulicama, snobovskim kafićima pored kojih prolazite. Tako da trenutno uživam u bivanju „Sometimes Antisocial, Always Antifascist“.

Pišem naučnu monografiju, radim društveno-politički koliko god iz ovih uslova mogu, i gledam dokumentarce o ugroženim vrstama životinja (uludo se nadajući da tasmanijski tigar nije izumro).

A s obzirom na to da imam pravo korišćenja telefona i društvenih mreža, delujem i iz kućnog pritvora kao virtuelno integrisani član zajednice. Jedini teret koji osećam je onaj fizički, jer čoveku trebaju aktivnost, sunce i svež vazduh.

Neki drugi ljudi su, pak, mnogo gore prošli; zbog kućnog pritvora su izgubili posao, sigurnost, zdravlje, izolovani su od zajednice. Naročito ovde mislim na Mariju, Lada, Lazara, Davora, Srđana i Mladena, koji su dva i po meseca bili u paklu Klise, da bi sad već gotovo četiri meseca bili u kućnom pritvoru. Ipak, najponosniji sam na njih što ih ni na koji način nisu slomili. Naprednjaci su, pak, provodili po jednu noć u pritvoru i već sutradan bi ih „zaboleo stomak“. Znam da nije najelegantnije ovo reći, ali ne postoji drugi način – kukavice.

Kako su krenuli mogli su da mi prišiju da sam izvršio napad na državu, sve držeći kafu za poneti

* Za šta vas terete?

Teretim se za ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti, što se navodno desilo ispred suda u Novom Sadu kad je tužilac Josimović pokušao da se nasilno probije u sud tom prilikom rukama krenuvši na moju saborkinju i partnerku, Isidoru Čeleketić.

Moja reakcija na ovog čoveka, koji je za mene bio samo nekakva ohola i neugledna pojava iza crnih naočara, je bila da ga mirno sklonim u stranu. Nije na nekom fizičkom licu da tek tako napada ljude jer mu se ne dopada što vidi protest za oslobođenje političkih zatvorenika.

Ali bahatost režimskih ljudi i selektivna pravda na koju su navikli postala je nepojmljiva. Elem, tom prilikom sam mu izneo ono što i ovom prilikom ponavljam – bolje neka goni odgovorne za smrt šesnaest ljudi i prestane sa progonom građana koji samo traže poštovanje zakona kom bi on sam, tužilac Josimović, morao da služi bez pogovora. I, ponavljam, isto bih učinio ponovo. Kao čovek, za svoju partnerku, ili ma koju drugu građanku ili građanina. Kao građanin, za pravdu i zakon, koje možemo samo ličnim žrtvovanjem vratiti.

Drugo delo koje mi se stavlja na teret je tobožnji napad na službeno lice. Reč je o policajcu koji me je u prolazi kod suda, nedugo nakon dešavanja sa Josimovićem, počeo vređati i pokušavati da se iživljava nad mojim dostojanstvom u trenutku dok, gle čuda, u blizini nije bilo uključenih kamera.

Nakon mog odmerenog odgovora dotični policajac me je fizički napao. I sada se smejem razmišljajući koliko su to niski ljudi. Na kraju sam optužen – ja, umesto on – za fizički napad. Naravno, usijali su se naprednjački telefoni tog dana i počela je politička montaža.

I dok pišem ovo smejem se i dotičnom „policajcu“ i Josimoviću; kad su već tako krenuli mogli su da mi prišiju da sam izvršio napad na državu, sve držeći kafu za poneti.

*Osim vas dobar deo pokrajinskog odbora PSG je u nekoj vrsti pritvora. Kako uopšte funkcioniše vaša stranka u Novom Sadu?

Trenutno su, da budem precizan, u kućnom pritvoru: predsednik novosadskog odbora, zamenica predsednika, potpredsednik, šef medija tima, član omladine i pokrajinski sekretar.

Ovo je bio vema ozbiljan udarac za novosadski i pokrajinski PSG. Međutim, mi imamo velik, i pre svega solidaran, tim. Mnogi naši članovi i članice nisu poznati javnosti, a reč je o ozbiljnim stručnjacima i hrabrim građanima koji čine da posledice po našu produktivnost gotovo da se i ne osete.

Mi ovo ne shvatamo kao hobi, niti je ovo posao; već životni poziv. Naročito sam zahvalan nekim mlađim članovima koji su, od trenutka hapšenja naše „petorke“ i Lazara Dinića, brzo „uskočili“ i izrasli do neprepoznatljivosti. Moram da kažem, svaka čast, slobodni građani i slobodne građanke.

Šta je poruka režima kada, primera radi, na sahranu oca šalju sina u lancima, dok se za Gorana Vesića ni ne zna u kojoj privatnoj bolnici je?

Poruka je poniženje, dehumanizacija i zastrašivanje. Ljudima se pokušava slomiti duh, kako bi nas u jednom trenutku bilo tako malo na ulicama dok i oni poslednji ne kažu: „Dosta je, ovo je gotovo“.

To se, kako vidimo, neće desiti. Ljudi znaju da nema nazad. I znaju da nas ne mogu sve uhapsiti.

Dostojanstvo nam ne da da nas vrate u naša četiri zida.

Nemoć diktatora se ogleda upravo u upotrebi režimske fizičke moći

*Smenjuju li vam se bes i nemoć, naročito kada vidite kako ovaj režim ima dvostruke aršine i kada je razbijeno staklo na prostorijama SNS teži zločin od pada nadstrešnice koja je ubila ljude?

Bes svakako. Ali nemoć vidim kod diktatora. Vidim je kad ga ne pozivaju u Evropsku uniju, kad evroposlanike nazove „ološem“, kad se klati na repu kolone azijskih despota, neuravnoteženo pričajući drži slovo naciji. Ponajviše se nemoć ogleda upravo u upotrebi režimske fizičke moći. Jer onaj ko gubi političku moć, pribegava, kao poslednjem utočištu, fizičkoj.

Sve su mu karte postale slabe, i unošenje razdora nacionalizmom, i optužbe za separatizam, i navodno snižavanje cena koje su, pak, nikad više. Na prestolu je luda koja besomučno steže krunu, a oko nje su okupljeni samo dvorjani i dvorski stražari. Narod – narod je sav ispred dvora, i traži pravdu.

Živimo u mračnoj diktaturi

* Da li je ovaj režim tim represivnim merama, hapšenjem uz ogromnu policijsku brutalnost na svakom koraku uspeo da nekako stavi na stranu glavni povod za proteste, pad nadstrešnice i pogibju 16 ljudi?

Ne bih to tako posmatrao. Pre bih rekao da je represijom pred svima ogolio ono što nije svim ljudima bilo do kraja jasno, da živimo u mračnoj diktaturi.

Ljudi su, boreći se za pravdu za žrtve nadstrešnice, razumeli da je problem mnogo dublji i da mora mnogo više toga da se promeni, spram onih prvobitnih zahteva. Prisetimo se, takođe, koliko dugo je opstajala mantra da ovde „nije reč o politici“.

Represijom je režim zapravo učinio da se osvesti činjenica koju više niko ne dovodi u pitanje – ovo je itekako politička stvar i moramo je politički na kraju i rešiti.

*Nakon svega može li se za Vučića reći da je predsednik države i predsednik svih građana?

Aleksandar Vučić je šef i simbolički centar mreže organizovanog kriminala u Srbiji.

* Verujete li da će se on u inat Novosađana, ipak, uskoro pojaviti u vašem gradu, kako je obećao?

Već deset meseci se najavljuje taj njegov čuveni „dolazak“. On time samo iznova pokazuje pomenutu političku nemoć. Možemo li zamisliti bilo kog legalno i legitimno izabranog predsednika, ma koje iole demokratske i uređene zemlje, kako dolazak u drugi najveći grad države predstavlja kroz višemesečnu najavu, i to kao veliki planirani uspeh?

Vučić se potpuno odvojio od realnosti i nije sposoban da održi ni minimalnu sliku državnika u javnosti. Pritom, sumnjam u njegov dolazak u Novi Sad. Smatram da bi to bio autogol kojim bi samo još više razbesneo Novosađane.

*Da li će jesen u Srbiji biti vruća, da li su građani i dalje spremni na masovna okupljanja?

Građani su spremni i voljni, s tim da ono na čemu treba poraditi jeste organizacija. Što je režim represivniji, protesti dobijaju notu višeg rizika.

Svako pojedinačno okupljanje, stoga, mora da ima plan A, B i C, i konkretno utvrđenu svrhu. Vreme je za hladno detaljno planiranje, i koordinaciju svih savezničkih snaga, širom Srbije.

Ovo je najteža i najsloženija faza borbe, baš zato što se daleko odmaklo i što je režim prešao u otvorenu represiju. A najbolji način da se ljudi još više motivišu i ohrabre jeste upravo kad vide da se ozbiljnom organizacijom vodi računa i o bezbednosti i o svrsi protesta.

*Verujete li, ipak, da Vučić uskoro raspisati izbore koje traže građani i da će ti izbori biti pod poštenim uslovima?

Izbore očekujem u 2026, ali ne i značajno poboljšanje izbornih uslova. Režim to jednostavno, izuzev u kozmetičkom smislu, neće dozvoliti. Moramo da ih pobedimo u nepoštenoj utakmici i da budemo spremni da taj rezultat odbranimo na ulici.

*Pojedini evroposlanici poručuju da i Evropska komisija insistira da sledeći izbori u Srbiji budu fer, priznaju li time da su gledali kroz prste Vučiću i da znaju da je bilo krađe izbora?

Brojni evroposlanici već dugo vremena podržavaju borbu protiv autoritarizma u Srbiji, a ta podrška je sada samo porasla. Protesti su, ogolivši do kraja bahatost i nasilnost režima, izrazito pomogli ovom trendu.

Medijska slika Vučićevog režima u Evropi je ta koja je izvršila pritisak i na one koji su do sada bili u savezu sa Vučićem, u to nemojte sumnjati. Što se Evropske komisije tiče, tu se situacija takođe značajno menja, ali je u pitanju postupan proces. Evropska unija je velik i složen savez, čiji se strateški kurs ne menja preko noći.

Takođe, međunarodna politika ne poznaje prijateljstva (izuzev na nivou pojedinaca), već prevashodno delovanje na bazi zajedničkih interesa. Realpolitički, Evropskoj uniji, ma koliko u celini bila demokratičnija tvorevina od svih drugih velikih međunarodnih aktera, za potpunu promenu spoljnopolitičkog kursa potrebno je da kao društvo ponudimo realnu alternativu Vučićevom režimu.

 Ne bih rekao da ne postoji nikakva komunikacija opozicije i studentata

*Pojedine vaše opozicione kolege tvrde da studentski pokret ignoriše pozive na koordinaciju antirežimskog fronta, odnosno fronta za smenu vlasti . Kako vi vidite slabu ili nikakvu komunikaciju studenata sa opozicijom?

Ne bih rekao „nikakvu“. Ima tu i komunikacije i međusobne podrške, kako na lokalu tako i šire. Ali za opštu saradnju na nivou organizacija, rekao bih da je na svakome od nas da se dokažemo u borbi i namerama.

Činjenica je da je delovanje opozicije u prošlosti obilovalo promašajima – hajde da budemo iskreni i samokritični – a da je ovo period katarze u kojoj se ona pravoverna opozicija dokazuje. Ona se pri tom, moram istaći, ne dokazuje samo studentskom pokretu, već društvu u celini, koje ima pravo da zahteva jednu pametniju i iskreniju opoziciju u ovoj borbi.

Verujem, takođe, da su se neki dosad već dokazali, a da široki front ne treba da počiva na zahtevanju ovakvih ili onakvih uskopolitičkih interesa, već na važnim zahtevima borbe – koordinaciji, usklađivanju delovanja, političkoj, organizacionoj i drugoj podršci i potpori.
Nemamo prava na sitne sebičnosti i partikularnosti; viši ciljevi su pred nama.

Ovo je vreme između umiranja starog i rađanja novog sveta. Sad smo u vremenu čudovišta

* O studentskoj listi se ne zna gotovo ništa. Da li je pogrešno što se sva imena drže u tajnosti ili bi trebalo bar neka da otkriju? Koga biste vi voleli tamo da vidite?

Bilo bi korisno da jedan broj ključnih kandidata – a očekujemo da je reč u uglednim građanima – izađe u javnost, jer oni samo mogu pomoći dodatnom osnaženju pokreta i protesta u celini. Vreme je da se javnosti predstavi personalni kontrast između naprednjačkih ćaci-kadrova i kandidata pristojne Srbije.

Voleo bih da vidim što više kandidata i kandidatkinja sa pozicija levice, vrednosti građanskog društva, antifašizma i proevropskih stavova. Trideset pet godina živimo u društvu razobručenog nacionalizma, forsiranih mržnji i, iznad svega, eksploatacije ljudskog rada i ljudskog dostojanstva.

Nema uspešne demokratije na osnovama ovakvo stravičnih socijalno-ekonomskih nejednakosti. Ako se ne obrati pažnja na socijalnu pravdu, ostaćemo plen desnog populizma, kultova ličnosti i klerofašističkog mesijanstva.

Ono što nam je, takođe, neophodno, jesu snažne, nezastrašive i nepotkupljive ličnosti, koje znaju da se nose sa medijskim i drugim pritiscima.

Trebaju nam moralni Spartanci, Laure Koveši, treba nam stotinu i jedan Eliot Nes. Ne trebaju nam kandidati naivni da msle da im sutra režimski mediji neće „iskopati“ i najsitniju privatnu sitnicu.

Ništa ne znače kandidati koji ne računaju sa opasnostima od otvorenih pretnji, nasilnih napada, otkaza, ili nuđenih „med ili korbač“ dogovora. Setimo se, borimo se protiv diktature. Ko na to nije spreman, neka to, zbog društvene odgovornosti, odmah prizna. Ovo je, kako to kaže Antonio Gramši, vreme između umiranja starog i rađanja novog, sveta. Sad smo u vremenu čudovišta.