Kako su građani iskoristili studentsko zeleno svetlo?

Tada je počelo vrelo leto u kojem su ranije oformljeni zborovi građana Beograda i širom Srbije blokirali ulice i raskrsnice, šetali od kuće do kuće javnih funkcionera, okupljali se ispred institucija sve više gubeći strah, dok je policija podigla nivo represije, a vrh naprednjaka shvatio da se članovi i sipatizeri moraju grupisati kako bi pružili organizovan otpor.

Sada, uoči velikog komemorativnog skupa na koji 1. novembra u Novom Sadu pozivaju studenti u blokadi povodom godinu dana od pogibije 16 ljudi i kada deo javnosti očekuje katarzu i prelazak u novi stadijum borbe, može se podvući crta i postaviti pitanje kako su se građani pokazali od 28. juna kada su im akademci “prepustili binu”.

Politikolog i saradnik Centra savremene politike Aleksandar Ivković smatra da su građani pokazali visoku motivisanost da učestvuju u protestima i građanskoj neposlušnosti, i navodi da smo imali blokade početkom jula, i takođe prilično uzavreo avgust.

– Međutim, „zeleno svetlo“ studenata je uvek imalo ograničenja da postigne veći efekat od toga iz jednog prostog razloga – odsustva centralizovane organizacije (poput „mega-plenuma“) koja će planirati i koordinisati aktivnosti. Sve aktivnosti koje su usledile nakon 28. juna bile su izrazito decentralizovane i /ili potpuno spontane ili proizvod inicijativa zborova i drugih lokalnih aktivističkih grupa – pojašnjava on za Danas.

I dodaje da ne treba potcenjivati lokalne aktivnosti i proteste manjih obima, jer svi oni imaju svoje mesto u procesu borbe protiv vlasti, ali za nešto više od toga ipak je potrebno centralizovanije organizovanje.

– Nešto slično smo videli kod poziva na generalne štrajkove. Za takve stvari nije dovoljno samo apelovati na političku savest ljudi i pustiti ih da se sami organizuju. Očekivanje da stvari tako funkcionišu je više u domenu političkog idealizma. Potrebna je organizacija koja bi koordinisala te aktivnosti – kaže Ivković.

Slično misli i Nikola Ilić, doktorand FPN. On za Danas kaže da je primetno da je energija opala i da je protestna aktivnost na jednom nižem intenzitetu otkad su studentima krenuli ispitni rokovi i fakultetske obaveze.

– Mislim da građani generalno i razne, konkretne društvene grupe nisu uspele da tu vrstu političkog učestvovanja, tj. vaninstitucionalni vid angažovanja kroz proteste, šetnje, blokade, dakle različite akcije izvan formalnih struktura (npr. skupštine), održe na način na koji je to studentski pokret radio – konstatuje on.

I objašnjava da je manje kreativnosti, slabije su poruke i estetika svega, i rezultat je nešto manji uticaj na građane.

– To je možda i prirodno da se dogodi jer je bilo za očekivati da energija za takve aktivnosti kod građana opadne, ali mislim da se ipak i oseća izostanak tog studentskog impulsa koji je iznova i iznova davao energiju tokom prošlih meseci. Istina je da su studenti istovremeno tokom tih meseci borbe stalno pozivali ostale društvene grupe da se priključe i takođe samostalno doprinesu opštem buntu, poput ideje generalnog štrajka na primer, a ne da samo čekaju iz jedne pasivne pozicije na poziv studenata, pa se onda priključuju. Odgovornost ne sme da ostane samo na studentima i akademskoj zajednici, te lično mislim da različite grupe u društvu moraju značajnije da se uključe u takav širi zajednički opozicioni front i da ovo do sada učinjeno nije dovoljno – ističe Ilić.

Dok Ilija Vučević, učesnik Zbora građana Stari grad, ocenjuje da su se građani okupljeni u zborove pokazali kao izvrsna podrška studentskom pokretu, kako logistička, tako i organizaciona.

– Prihvatanjem načela organizovanja studentskog pokreta, odnosno horizontalne i direktne demokratije, zborovi uspešno izbegavaju zamke u koje često upadaju političke partije i druge organizacije, a to su pre svega samovolja pojedinaca i težnje ka ostvarenju lične koristi – ističe on za Danas.

Prema njegovim rečima, građani okupljeni u zborove su u međuvremenu postali prekaljeni aktivisti, spremni da se suprotstave represiji režima na svaki mogući način.

– Zborovi će svakako značajna podrška studentskom pokretu kako tokom narednog perioda borbe za izbore, tako i tokom predizborne kampanje i samog izbornog procesa – kaže on.

Kada je reč o narednoj fazi borbe, posle 1. novembra, Vučević očekuje dalje zaoštravanje pritisaka od strane režima na studente i slobodne građane, ali dodaje da je evidentno da se država nalazi na ivici društvenog i ekonomskog kolapsa i da su jedini izlaz prevremeni parlamentarni izbori.

– Hapšenja, prebijanja, zaoštrena retorika i targetiranje studenata i građana u propagandnim glasilima režima nisu i neće pokolebati zborove da nastave aktivan otpor diktaturi kroz podršku studentima, ali i samostalnim akcijama lokalnog i globalnog karaktera – naglašava Vučević.

On skreće pažnju na to da je neophodno da svi u potpunosti ostanemo na liniji borbe za ispunjenje studentskih zahteva, a pre svega za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, te da sve razlike moraju ostati po strani, a pun fokus treba staviti na ono oko čega se svi slažemo, a to je smena diktatorskog režima.

Ilić pak smatra da nova fazu borbe to zavisi od kontekstualnih faktora, pojedinih događaja, odluka, itd.

– Možda 1. novembar bude bez incidenata, čemu se najiskrenije nadam, pa stvari nastave sličnim tokom. A možda i ne, pa ljudi kao prirodnu reakciju ponovo posegnu za blokadama i građanskom neposlušnošću kao što je i ranije bilo kada institucije zakažu. Za očekivati je da se u nekom trenutku društveni konflikt pretoči u neki vid institucionalno regulisane borbe – tj. izbornu kompeticiju. Kada će se takva promena dogoditi, teško je predvideti – navodi on.

U vezi sa izborima, Ivković naglašava da se izbori približavaju i da ćemo najkasnije sledeće godine u ovo vreme biti u kampanji punog obima.

– Zapravo nema toliko vremena za studente da „lutaju“ i eksperimentišu sa različitim pristupima narednih meseci – ako to budu radili, rizikuju da dočekaju izbore nedovoljno spremni. Mislim da sav njihov fokus treba da bude na pripremama za izbore i održavanju podrške koju su stekli među građanima u toku ove godine, što bi značilo održavanje povremenih velikih skupova i niza češćih manjih aktivnosti, odnosno „rada“ i komunikacije sa biračkim telom – sugeriše on.

I dodaje da su ovo što je opisao zapravo funkcije političke stranke.

– Mislim da, iako studenti odbacuju klasični politički aktivizam, ako su odlučili da idu na izbore, treba samo da rade ono što bi neka ozbiljna stranka radila u susret izborima koji dolaze. Ne mora se izmišljati topla voda, sve aktivnosti priprema za izbore su već poznate – samo ih treba primeniti – zaključuje Ivković.