Lukašenko je opstao na vlasti, hoće li i Vučić?

Srbija je za razliku od Belorusije i dalje primer hibridnog režima gde moć nije u tolikoj meri konsolidovana. Mi u Srbiji još uvek imamo pravo na okupljanje, na slobodu zbora i govora, ali sve manje, sa sve više batina, kažu sagovornici Danasa upoređujući neuspešne demonstracije u Belorusiji i ove u Srbiji.

Pre par dana navršilo se pet godina od velikih demonstracija u Belorusiji koje su izbile 9. avgusta na dan predsedničkih izbora. Građani su izašli na ulice, protestujući protiv nameštenih rezultata koji su Aleksandru Lukašenku obezbedili još jedan predsednički mandat. Posle više od 30 godina na vlasti, Lukašenko najavljuje povlačenje 2030.

Žene u Belorusiji su tada organizovale marševe, studenti štrajkove, protestovali su radnici, umetnici, sportisti. Diplomate su davale otkaze, lekari i nastavnici pisali otvorena pisma.

Svetlana Tihanovska, domaćica koja je ušla u političku borbu umesto supruga Sergeja koji je bio u zatvoru, postala je simbol otpora. Njena priča, međutim, nije imala srećan kraj — završila je u egzilu u Litvaniji.

Odgovor režima bio je brutalan, nasilje, mučenja, bolnice pune pretučenih. I do pada režima nije došlo.

U trenutku kada u Srbiji već devet meseci studenti i građani demonstriraju protiv režima Aleksandar Vučića, koji sve jače pendrekom udara po protestantima, drži medije s nacionalnom frekvencijom pod kontrolom i pod pritiskom drži civilni sektor, nameću se pitanja šta razlikuje borbu Belorusa od ove u Srbiji, zašto oni nisu uspeli da se oslobode diktature i šta se može naučiti iz demonstracija od pre pet godina.

Srećko Đukić, bivši ambasador Srbije u Belorusiji, ukazuje na to da je režim Aleksandra Lukašenka zbog demonstracija bio iz temelja poljuljan i doveden kao nikada u pitanje, a on se skoro našao u bezizlaznoj situaciji.

– Lukavi Lukašenko pak iskoristio je činjenicu da su se demonstracije i protesti odvijali mirnim putem, da nisu bile rušilačke i provokativne, da su demonstranti i narod želeli da izvedu mirnu bezkrvnu smenu vlast, „plišanu revoluciju“. I onda je upotrebio sva raspoloživa nasilna sredstva da „za svagda“ uguši proteste. Međutim, to mu nije bilo dovoljno. Nije imao sopstvenih pouzdanih resursa. Morao je Putin da mu priskoči u pomoć sa svojim raspoloživim snagama, da pošalje „silovike“ za gušenje demonstracija i za zavođenje mira i reda u Belorusiji. Ali ni to nije bilo dovoljno da se umiri belarusko društvo koje je ključalo. Pa je Putin poslao dokazane majstore propagandiste u medijima i javnosti koji su zaposeli beloruske TV kanale i ostale medije i propaganda je onda mogla da krene u potpuno drugom pravcu – podseća on.

Đukić dalje navodi da je konačni bilans borbe sa beloruskim režimom zabeležio smrtne slučajeve među demonstrantima kao posledicu primene brutalne sile, a uz to i hiljade prebijenih.

– Nekoliko hiljada je tada uhapšeno, osuđeno na dugogodišnje kazne strogog zatvora. Vrlo mali broj je do danas pušten na slobodu. Kredibilne međunarodne organizacije tvrde da je u Lukašenkovim kazamatima leži bar dve hiljade političkih zatvorenika. Beloruska opozicija koja je sva van granica Belorusije, i u zemlji je praktično i nema, tvrdi da je broj političkih zatvorenika u njihovoj zemlji blizu pet hiljada. Danas se u demokratskom svetu i međunarodnom opštenju režim Aleksandara Lukašenko neizostavno naziva diktatorskim sa svim njegovim obeležjima, bez bliske perspektive da se bilo šta izmeni, tim pre što je kao nikada ranije Lukašenko čvrsto uz Putina i Rusiju. Oni su garanti Lukašenkove Belorusije – objašnjava Đukić.

I dodaje da je Lukašenko tako duboko počupao svaki koren opozicije u toj zemlji da je praktično nema, sva je u emigraciji, u Poljskoj, pribaltičkim zemljama, Nemačkoj i drugde uključujući i naš region.

On kaže da se u Belorusiji ne vodi nikakva opoziciona borba, niti ima minimalnih uslova, niti je stasala nova generacija opozicije. Ipak, očekuje da će stasati i pronaći puteve borbe za slobodu i demokratiju, protiv lične diktature Aleksandra Lukašenka.

– Politička vlast u Srbiji sadašnjeg režima započela je u demokratskim odnosima. A onda je režim iz godine u godinu, korak po korak, pogoršavao i degradirao demokratski ambijent, ograničavajući slobode. Kao i kod Lukašenka, falsifikovali su se izbori, da bi se formatirala lična, apsolutistička vlast jednog čoveka, sa jasnom perspektivom da se pretvori u još jednu diktaturu u Evropi, pored Lukašenkove. Mi u Srbi još uvek imamo pravo na okupljanje, na slobodu zbora i govora, zamislite!? Ali sve manje, sa sve više batina, razbijenih glava, polomljenih ruku, vilica, krvi, sa jasnom namerom da se građanstvo zaplaši, obespravi i pretvori u novi, drugi, pored Lukašenkovog rezervata, neoradikalski na čelu sa Vučićem. Nije tajna da su Lukašenko i srpski radikali, u različitim derivatima, decenijski partneri, prijatelji i uzajamni pomagači. Međutim, po zakonima geografije, Srbija nikad nije bila pored Belorusije i Rusije, nije im sused, a to već nešto znači – ističe Đukić.

Slično kaže i Dragoslav Rašeta, istraživač Novog trećeg puta.

– Da bi protesti i revolucije u autoritarnoj državi kao što je Belorusija bili uspešni, neophodno je da oni budu brzi i odlučni i da preuzmu ili fragmentišu bezbednosni aparatus. To se nije desilo, Lukašenko je uspeo da održi monopol sile gotovo u celosti, i da brzo represivnim merama poput masovnih hapšenja, otmicama političara, aktivista i novinara, policijskom brutalnošću rasturi proteste. Mediji su ugašeni, opozicija je proterana a pokušaj generalnog štrajka je bio neuspešan. Lukašenko se u velikoj meri i oslanjao na pomoć iz Rusije, gde je Putin pomogao bolju integraciju beloruskih bezbedonosnih organizacija i obaveštajne podatke, kao i brojne pozajmice koje su finansijski održale režim i sprečili beg elite – objašnjava on za Danas.

Prema njegovim rečima, Srbija je za razliku od Belorusije i dalje primer hibridnog režima gde moć nije u tolikoj meri konsolidovana.

– Civilno društvo i dalje postoji, kao i nadzor i pritisak od strane EU koji ne dozvoljava beloruski scenario. Studentski protesti su ipak uspeli da dovedu do smene premijera i da makar otpočnu raspravu o prevremenim izborima – zaključuje Rašeta.