„Otpustiti sve sudije, sve novinare RTS-a, sve iz policije“: Lustracija je tema i za studente, ali ona nije čarobni štapić

Lustracija je pojam koji je, od početka studentskih pokreta, ponovo zaživeo u političkom životu Srbije. Iako sama reč mnoge asocira na radikalne mere, srpska profesorka, sociološkinja i antropološkinja Zagorka Golubović nekada je podsećala da lustraciju ne smemo mešati sa osvetom, pogotovo nasilnom, već je nužno razumeti da ona podrazumeva udaljavanje iz politike onih koji su svoje položaje zloupotrebljavali.

„To nije vešanje, nije streljanje, nije smrtonosna akcija. To je jednostavno pravo civilizovane zemlje na to da onaj ko je učestvovao u nečasnim akcijama u prethodnim vladama, nema pravo da se bavi politikom bar pet godina, niti da bude na određenim značajnim mestima“ , prenosio je njene reči Radio Slobodna Evropa 2010. godine.

U kolektivnoj svesti građana Srbije ukorenio se pojam koji lustraciju stavlja u kontekst specifičan za političke okolnosti Srbije – „6. oktobar“.

Po rečima prvog demokratskog premijera Srbije, Zorana Đinđića, da bi revolucionarne promene 5. oktobra bile ne samo svrsishodne, već i dugoročno održive, potrebno je bilo sa političke scene ukloniti „ono najgore iz bivšeg režima“.

„Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS-a, da se otpuste svi iz policije. I da se onda, 7. oktobra, raspiše konkurs i da se svi oni koji hoće jave, i da u roku od deset dana onda budu, pod određenim kriterijumima, primljeni. Onda bismo imali i televiziju i sudstvo i policiju, gde barem ne bismo imali one najgore iz bivšeg režima“, govorio je Đinđić u Šapcu, 14. maja 2002. godine.

O razlozima zašto 6. oktobar nije svanuo i nadi da će, danas, četvrt veka kasnije, konačno svanuti, Žarko Korać, zamenik premijera u Vladi Srbije između 2001. i 2003. godine, za list Danas upozorava na moguće neadekvatne okolnosti, kao i neefikasnost ovog postupka. Podsećajući da je lustracija postupak kojim se ljudima kompromitovanim svojim političkim delovanjem, izvesno vreme zabranjuje bavljenje politikom, Korać naglašava da to nije krivična odgovornost kojom se bave sudovi. „Lustracija traži društveni konsenzus. Mi to nemamo. Inače, lustracija je dala vrlo protivurečene rezultate u istočnoj Evropi. Često je bila neuspešna“ , ističe Korać.

Zborovi građana su organizovali protest pod nazivom „Lustracija – Spisak postoji“, 6. oktobra ispred Tužilaštva za organizovani kriminal. Oni su nezadovoljni zbog toga što su isti ljudi koji su nekada bili optuživani za korupciju, sada ponovo na visokim političkim funkcijama. Na listi za lustraciju su se našla brojna imena funkcionera aktuelnog režima, među kojima su Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Vojislav Šešelj, Maja Gojković… Zahtev protesta je da, kada se uspostavi demokratska vlast, ponovo usvoji Zakon o lustraciji. Njime bi bilo onemogućeno svima iz trenutne političke garniture da zauzimaju javne funkcije. Kako ističu zborovi građana, to bi sprečilo da se istorija ponavlja i uništava budućnost Srbije.

Među studentima se takođe razmatra tema lustracije. Dokumenti u kom se pominje ova ideja, možda će ući u politiku studentskog pokreta i njima se predviđa da bi lustracija bila primenjena posle uspostavljanja demokratske vlade. Krajem prošle godine Ekološki ustanak je Skupštini Srbije predao predlog Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kolokvijalno poznat kao Zakon o lustraciji.

Međutim, on se još nije našao na dnevnom redu zasedanja parlamenta. S druge strane, kako prenosi EuroNews, državni sekretar Ivan Bošnjak tvrdi da oni koji pričaju o lustraciji ne nude nikakav program i rešenje, već samo maglu i dodatnu konfuziju u društvu, po njemu, vlast i Srpska napredna stranka (SNS) ima jasan plan i program koji nudi građanima. „Bilo ko od političara i donosilaca odluka u Srbiji ne zaslužuje da na ovaj način bude tretirano, i dodao da je potrebno da se društvo i Srbija vrati funkcionisanju institucija i normalnom životu“ , ističe Bošnjak.

Zakon o lustraciji je donet 2003. godine i imao je „rok trajanja“ od 10 godina. To znači da je on osmišljen kao privremena mera tranzicije, a ne kao trajna pravna institucija. Istraživač pripravnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu Andrej Ševo ocenjuje da tadašnji zakon nije primenjivan, delom usled neusklađenosti sa postojećim zakonodavstvom, a delom i zbog nedostatka političke volje.

„Tadašnja opozicija je uspešno opstruisala formiranje Komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Međutim, sve i da je ta komisija funkcionisala u punom sastavu, njen rad bi bez pratećeg zakona koji bi regulisao uvid u dosijee tajnih službi bio bitno ograničen. Pored toga, protivljenje opozicije bilo je žilavo i egzistencijalno. Socijalisti i radikali strašno su kritikovali zakon i nastojali da ga na svaki mogući način obesmisle, a u tome nisu zaostajali ni poslanici DSS-a. Sa druge strane, motivacija zastupnika lustracije bila je mlaka i vremenom je samo slabila. Tako je zakon ostao lepa, prazna ljuštura“ , navodi Ševo.

On takođe smatra i da su studenti i opozicija danas mnogo jasniji i odlučniji o lustraciji nego DOS 2000. godine. Postoji široko raširena svest o tome da je njen izostanak ukaljao nasleđe 5. oktobra i omogućio povratak tada poraženih snaga na vlast.

„Verujem da bi u slučaju promene vlasti ovakav zakon bio donet i da bi se ovog puta primenio, makar kada je reč o najprominentijim ljudima režima. Lustracija je jedan od lekova koji mogu pomoći ozdravljenju srpske demokratije ali ona nije eliksir njene vitalnosti. Iako odstranjivanje onih koji su demokratiju razboleli iz političkog života pomaže, ne treba zaboraviti da su antidemokratske ideje duboko ukorenjene u našem društvu. Da bi to stanje popravili, neophodan je predan i istrajan rad. Lustracija je samo jedna dimenzija rešenja“, zaključuje Ševo.

Projekat „Danasova škola novinarstva“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.