Da li je mađarska opozicija došla do pobedničke formule koja je primenljiva i u Srbiji?

Pojedine stranke mađarske opozicije odlučile su se na povlačenje iz izborne trke, kako ne bi smetali jedinoj snazi koja može da pobedi Viktora Orbana. Ova odluka doneta je na osnovu principa preraspodele glasova po D’Ontovoj formuli, prema kojoj glasovi stranaka koje ostanu ispod cenzusa, automatski pripadaju stranci koja je osvojila najviše glasova, te se oni mogu smatrati “bačenim”.

Kako se u Srbiji već godinu dana govori o mogućim vanrednim izborima kao jedinom rešenju za aktuelnu političku krizu u zemlji, položaj opozicije u ovoj borbi postala je jedna od glavnih tema javnog diskursa. Kako pojedini analitičari cene, opozicija bi trebalo da se odrekne učešća na izborima u korist nestranačke studentske liste, čiji će sastav biti objavljen onda kada izbori budu raspisani i počne kampanja.

Studentski pokret koji je stao na čelo građanske pobune, napravio je jasan otklon od opozicije ali i drugih političkih aktera u zemlji. Argument koji su najpre iskoristili bazirao se na tome da smatraju da je opozicija u proteklih deset godina nije pokazala kompetentnost da se izbori protiv aktuelnog režima.

Ono što je važno napomenuti je da Mađarska ima kombinovani izborni sistem u kome se malo više od polovine poslanika bira po većinskom, a nešto malo manje njih po proporcionalnom sistemu u kome su cenzusi 5,10,15% u odnosu na to da li stranke izlaze samostalno ili u koalicijama.

Bojana Selaković iz Nacionalnog konventa za EU je u svojoj objavi na društvenoj mreži Iks objasnila da upravo ova razlika u izbornom sistemu znači da strategije za pobedu u Mađarskoj mogu da izgledaju drugačije nego u Srbiji.

Prema njenim rečima, mađarski opozicioni pokret ima snažnu ideološku i identitetsku osnovu, što znači da zajednički deluju oko prepoznatljivih tema i vrednosti, poput proevropske orijentacije i kritičkog odnosa prema Rusiji, što im omogućava da zadrže unutrašnju koheziju i dugoročnu podršku pristalica.

Po njenom mišljenju, u Srbiji postoje drugi politički i društveni faktori, pa nije sigurno da bi takav pristup imao isti efekat.

Selaković smatra da široke koalicije i opozicione strategije mogu da uspeju samo ako postoji minimalan ideološki konsenzus, odnosno zajedničke vrednosti zbog kojih ljudi podržavaju taj pokret, a ne samo formalno udruživanje protiv režima.

Nameće se pitanje koliko je mađarska pobednička strategija uopšte prenosiva na srpske političke i društvene okolnosti.

– Po svemu sudeći, mađarska opozicija je došla do pobedničke formule nad politički dugovečnim mađarskim autokratom Viktorom Orbanom, najvećim saveznikom srpskog autokrate Aleksandra Vučića. Ali odustanak najvećeg dela mađarske opozicije, radi zbijanja redova i glasova u cilju uverljive pobede, samo je jedan, i to najkrupniji, korak pred neposredne izbore, korak koji će itekako imati odjeka u opoziciono naklonjenom biračkom telu – objašnjava za Danas bivši diplomata Srećko Đukić.

On dodaje da je, međutim, mađarska opozicija svoju pobedničku strategiju gradila godinama , korak po korak, i na lokalu, kako u većim tako i u manjim sredinama, napominjući da, nažalost, u Srbiji godinama ne vidimo ništa slično kod opozicije.

– Ona se ne bori za mesne zajednice, male i velike opštine, za Beograd. Srpska opozicija čeka da joj vlast padne u krilo kao zrela kruška. A to se sa autokratijom ne dešava – poručuje naš sagovornik.

Đukić kaže da se upravo iz tog razloga i postavlja pitanje koliko je uopšte delotvorna „mađarska formula“ u srpskim uslovima. Prema njegovom mišljenju, srpska opozicija ne uči se ni na čijim opozicionim iskustvima, pa ni na mađarskim, dodajući da je to prava šteta.

– Političko iskustvo je nenadoknadivo, pogotovo u sličnim uslovima. Ukoliko bi se naš studentski i društveni pokret na vreme politički profilisao i predstavio jasnu političku platformu, opozicija bi imala moralnu obavezu da se ili prikloni ili ukloni, jer je njen politički značaj postao irelevantan, sa teško izmerivim, niskim rejtingom opozicionih stranaka – zaključuje Đukić.