Po čemu je deveti decembar poznat u srpskoj politici?

Na prvim višestranačkim izborima održanim u Srbiji sistem je prvi i jedini put bio većinski – Srbija je bila podeljena na 250 izbornih jedinica u kojima je biran po jedan poslanik koji bi u prvom ili drugom krugu imao preko 50 odsto glasova.

Uvod u izbore bilo je donošenje novog Ustava uprkos protivljenju opozcicije, koja je tražila da Ustav bude donet nakon konstituisanja višestranačkog parlamenta. Ipak, jula 1990. godine je na referendumu odlučeno da se prvo promeni Ustav, a zatim izađe na izbore.

Te izbore karakterisala je i velika izlaznost jer je od nešto više od sedam miliona birača na glasanje izašlo oko pet miliona, odnosno 71,49 odsto.

Na izbore su izašle 44 liste, od kojih su u parlament ušle Socijalistička partija Srbije, Srpski pokret obnove, Demokratska stranka, Stranka demokratske akcije Sandžaka, Savez reformskih snaga Jugoslavije za vojvodinu, Narodna seljačka stranka, Stranka saveza seljaka Srbije, Srpska demokratska stranka, Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu, Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, Partija za demokratsko delovanje, Stranka Jugoslovena i Demokratska reformska stranka Muslimana.

Uprkos relativnoj većini od oko 46 odsto glasova, Socijalistička partija Srbije je osvojila apsolutnu većinu mandata (77,6 odsto), zahvaljujući većinskom izbornom sistemu.

Kako je tadašnji predsednik DS-a Dragoljub Mićunović kasnije objašnjavao, opozicija nije imala kontrolu na biračkim mestima nigde osim u Beogradu, gde su dobili poslanike u svim centralnim opštinama.

„Na ostalim mestima nismo imali kontrolu, pa su mogli da nam kažu da smo na svim mestima, za malo propali“, objašnjavao je Mićunović.

U prvom krugu izabrano je 96 od 250 poslanika, dok su ostali izabrani 23. decembra. Od svih 250 poslanika bilo je četiri žene.

Tako su socijalisti obezbedili 194 poslanika u parlamentu, Srpski pokret obnove 19, Demokratska stranka sedam, nacionalne manjine 14, dok su ostale grupe građana i stranke osvojile po jednog ili dva poslanika.

Te izbore su bojkotovale stranke koje predstavljaju Albance sa Kosova i Metohije, koji su u tom trenutku činili oko 17 odsto stanovništva Srbije. S obzirom da je bilo 34 izbornih jedinica koje su bile većinski naseljene albanskom zajednicom, njihovo neučešće omogućilo je dodatna 34 poslanika SPS-u.

Za premijera prve Vlade koja formirana nakon višestranačkih izbora izabran je Dragutin Zelenović.

Prvu kampanju za višestranačke izbore obeležili su slogani „Sa nama nema neizvesnosti“ (SPS), „Vreme je“ i „Prelomite pametno“ (DS), dok je SPO koristio slogane čiji akronimi daju ime partije – „Snaga, pobeda, obnova“ i „Sutra počinje odmah“.

Osim parlamentarnih, tog 9. decembra su održani i predsednički izbori, na kojima je učestvovalo 32 kandidata, a ubedljivu pobedu odneo je Slobodan Milošević kao kandidat SPS-a sa 5,34 odsto glasova.

Na tim izborima pojavili su se i upečatljivi kandidati za predsednika poput Dragana Jovanovića, tada kandidata Partije Zelenih, koga ljudi znaju kao pisca, filozofa i kolumnistu nedeljnika NIN koji je plasirao teoriju da je muzičar Džon Lenon sin Dragoljuba Mihailovića, Milana od Lužice, čije je pravo ime Milan Mladenović, književnika, filozofa, profesionalnog disidenta koji se našao „prizvanim i pozvanim“ da tada zavlada Srbijom, zatim Savo Nešković – Savone, član rok benda Revolveri i kandidat Velike Rokenrol Partij, ali i prvi ženski kandidat za predsednika – pesnikinja i instruktorka vožnje Ljiljana Ćujić.

Na drugom mestu bio je lider SPO-a Vuk Drašković sa 16,4 odsto a zatim Ivan Đurić, Sulejman Ugljanin i Vojislav Šešelj.

Naredni parlamentarni izbori nisu došli nakon četiri godine, jer se već 1992. godine Srbija našla u novoj državnoj zajednici – Saveznoj Republici Jugoslaviji.