“Sankcije ne menjaju režim preko noći”: Da li će EU kazniti odgovorne za nasilje nad demonstrantima?

Objasnio je da u tom slučaju pre svega misli na komandante jedinica koje su učestvovale u policijskoj brutalnosti tokom protesta i koji su prekoračili zakonska ovlašćenja.

O reakcijama EU prema režimu Aleksandra Vučića govori se gotovo od samog početka političke krize u Srbiji, međutim konkretni potezi i dalje izostaju. U javnosti se često isticala pasivnost Brisela, koju mnogi povezuju sa geopolitičkim interesima, te se Uniji u ovoj situaciji posebno zameralo.

Uprkos tome što zahtevi studentskog pokreta u velikoj meri poklapaju sa evropskim principima i reformama koje je EU postavila kao uslov za članstvo, popustljivost Brisela prema režimu ostaje upitna. Tim pre što su evrointegracije poslednjih godina svedene na deklarativni spoljnopolitički cilj, bez stvarnih pomaka.

Analitičari ukazuju i na pad popularnosti EU među građanima Srbije, pri čemu, kako ističu, pasivnost Brisela značajno doprinosi tom trendu. Ipak, Srbija ostaje važna interesna sfera EU, ali pad podrške evropskim integracijama daje aktuelnom režimu prostor da menja spoljnopolitički kurs i otvara vrata većem uplivu ruskog i kineskog uticaja, čega se Brisel pribojava.

Personalizovane sankcije, prema rečima naših sagovornika, stavljaju pritisak na domaće institucije da reaguju po pitanju pojedinaca na koje se primenjuju ove mere, međutim, ukazuju da je malo verovatno da će prerasti u realnost, već da će ostati na nivou pretnji i pritiska na režim i institucije da samostalno reše krizu.

Generalni direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi kaže za Danas da Ponoševa poruka u Briselu o personalizovanim sankcijama za odgovorne za policijsku brutalnost u Srbiji jasno ukazuje na jedan instrument kojim EU već raspolaže. Takve mere, kako objašnjava, nisu usmerene protiv države u celini, već pogađaju pojedince, komandante i službenike koji su prekoračili ovlašćenja i primenili silu nad građanima.

Ovakve sankcije, dodaje, obično podrazumevaju zabranu ulaska u EU, zamrzavanje imovine i onemogućavanje poslovnih transakcija sa pravnim i fizičkim licima u državama članicama.

– Evropska unija se već više puta služila ovim instrumentom. Najpoznatiji primer je Belorusija, gde su nakon gušenja protesta 2020. godine sankcionisani brojni komandanti policije, OMON-a i drugih bezbednosnih službi. Njima je onemogućeno putovanje i korišćenje finansijskog sistema EU, što je makar delimično smanjilo njihovu slobodu delovanja. Slične mere EU je primenjivala i u Ukrajini 2014. godine, kada su sankcionisani visoki funkcioneri zbog represije nad demonstrantima na Majdanu – podseća Beširi, ističući, međutim, da je efikasnost takvih sankcija ograničena.

Kako navodi, u Belorusiji ovakve mere nisu dovele do demokratizacije režima, ali su imale simboličku težinu, imenovani su i izolovani oni koji su direktno odgovorni. U nekim slučajevima, poput Zimbabvea ili Mjanmara, Beširi navodi da su personalizovane sankcije pomogle da se vlastima suzi manevarski prostor i pošalje signal međunarodne zajednice da se nasilje neće tolerisati.

– Dakle, sankcije ne menjaju režim preko noći, ali uvode ličnu odgovornost tamo gde domaći sistem zataji. U slučaju Srbije, pitanje je koliko je realno da EU na to pristane – kaže.

On objašnjava da sankcije mora da usvoji svih 27 država članica jednoglasno, podsećajući da neke od njih već pokazuju sklonost da budu tolerantnije prema vlastima u Beogradu zbog sopstvenih geopolitičkih interesa. Pored toga, napominje, Brisel je do sada bio obazriv, jer se pribojava da bi oštriji potezi mogli da gurnu Srbiju još bliže Moskvi ili Pekingu, te da se iz tog razloga za sada može očekivati da sankcije budu više u formi pretnje ili signala, nego konkretne odluke.

– Ako bi do njih ipak došlo, posledice bi bile višeslojne. Pogođeni komandanti izgubili bi pristup EU, što bi im ozbiljno otežalo privatne i poslovne aktivnosti. Vlast bi pretrpela reputacionu štetu jer bi prvi put međunarodna zajednica imenovala i kaznila konkretne ljude za represiju. Društvo bi, međutim, moglo da bude izloženo novoj propagandnoj ofanzivi vlasti, koja bi takve mere predstavila kao napad na Srbiju, a ne na pojedince. U tom smislu, sankcije ne bi odmah rešile problem nasilja, ali bi otvorile važan prostor, pokazale bi da u Evropi postoji spremnost da se imenuju odgovorni i da se brutalnost ne može tolerisati bez posledica – zaključuje Beširi.

Bojana Selaković, koordinatorka Nacionalnog konventa o EU, takođe ukazuje da se zahtev za razmatranje personalizovane sankcije za odgovorne za prekoračenje ovlašćenja, temelji se na principu da pojedinci, a ne građani ili država u celini, treba da snose posledice postupanja određenih pojedinaca iz sistema.

Ona objašnjava da bi takav mehanizam trebalo da predstavlja pritisak na domaće institucije da procesuiraju i uklone takve pojedince iz sistema, podsećajući da EU takve mehanizme ima, i da su oni korišćeni u drugim zemljama, poput Belorusije, Nikaragve i Irana, napominjući, međutim, da njihova primena zavisi od jako visokog praga dokaza i političkog konsenzusa među državama članicama, kojih ima 27.

– Imajući u vidu polarizaciju među njima po pitanju Srbije, posebno od početka krize, verujem da je u ovom trenutku realnije da će se i dalje insistirati na tome da se odgovornost za zaštitu ljudskih prava očekuje pre svega, od institucija Srbije – zaključuje.