Sporazum o vojnoj saradnji Srbije i Mađarske: Politička poruka zasnovana na ličnim dilovima Vučića i Orbana?

Početkom aprila domaći, provladini mediji naširoko su pisali da su Viktor Orban i Aleksandar Vučić ušli u ozbiljnu realizaciju vojnog saveza Srbije i Mađarske, kao odgovor Srbije na sporazum koji su u Tirani potpisale Hrvatska, Albanija i tzv. Kosovo. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije ocenilo je da je taj sporazum destabilizujući za bezbednost u regionu, uz ocenu da jednostrano naoružavanje i vojna saradnja sa nelegalnim strukturama na teritoriji Kosova predstavljaju direktan udarac na međunarodni pravni poredak i pretnju regionalnom miru, uz upozorenje „da Srbija „ovo neće prihvatiti ćutke“.

Šest meseci nakon potpisivanja deklaracije o jačanju odbrambene saradnje sa Albanijom i Kosovom , Hrvatska je potpisala Deklaraciju o saradnji između ministarstava odbrane sa Slovenijom. Sa ciljem da se dodatno ojača vojnotehnička saradnja i saradnja između odbrambenih industrija. Taj sporazum dodatno je razljutio predsednika Srbije, a provučićevi mediji odmah su ocenili da je Srbija meta NATO podsaveza.

„Danas su Zagreb i Ljubljana potpisali vojni sporazum kako će da gaze Srbe u Republici Srpskoj i na Kosovu. Molim narod Srbije da dobro zna, da ima na čelu predsednika koji dobro računa, koji dobro razume i koji dobro zna i koji snaži srpsku vojsku i srpsku policiju. Zato se tako jako zalažu za moju smenu. Zato me toliko mrze u Zagrebu, Ljubljani, Prištini i Podgorici. Govorim o zvaničnicima, ne pričam o narodu. Narodu da kažem u Srbiji. Ja nisam gubitnik. Ima nekih koji jesu. Nikad to nisam bio. Celog života sam pobeđivao. Kad bih lako izgubio, čestitao bih ovim protivnicima. Ne igram se Srbijom i sa Srbijom. Znam šta su interesi Srbije – poručio je Vučić početkom septembra.

*Republika Srpska nema ustavna ovlašćenja da samostalno ulazi u vojne sporazume

Iako se o čvršćem vojnom sporazumu sa Budimpeštom naširoko govorilo pre šest meseci, ta priča je negde usput zastala, a Mijat Kostić pojašnjava za Danas da plan koji su Beograd i Budimpešta usvojili odnosi se na zajedničke vežbe, obuke, razmenu iskustava i tehničku saradnju — elemente koji su uobičajeni u bilateralnim vojnim odnosima i koji se svake godine potpisuju u različitim oblicima.

„S druge strane, Republika Srpska pritom nema ustavna ovlašćenja da samostalno ulazi u vojne sporazume, pa se njeno pominjanje može posmatrati prvenstveno kao politički signal namenjen domaćoj javnosti i kao način da se dodatno naglasi “srpsko-mađarska osovina” na Balkanu. Ipak, ovakvi potezi šalju poruku da Beograd i Budimpešta žele da pokažu koordinaciju i alternativne kanale bezbednosnog povezivanja, posebno u svetlu sveopšte krize multilateralizma“, navodi Kostić..

Na pitanje da li bi taj savez Srbije, Mađarske i Republike Srpske o kome se sporadično govori poslednjih šest meseci trebalo da bude neka protivteža sporazumu Albanije, Hrvatske i Kosova , naš sagovornik odgovara da inicijativa Albanije, Hrvatske i Kosova ima čvršće uporište, jer dve od tri strane već jesu članice NATO.

„To daje njihovoj saradnji konkretniju težinu: olakšava zajedničke nabavke vojne opreme, omogućava brže uključivanje u multinacionalne vežbe i povećava interoperabilnost u okviru postojećeg bezbednosnog sistema. Srbija i Mađarska, iako dobijaju prostor za bilateralno približavanje, ipak ne grade novu vojnu arhitekturu koja bi bila kontrateža NATO strukturama. Srbija formalno održava vojnu neutralnost, dok je Mađarska članica NATO i samim tim u istom savezu kao i Albanija i Hrvatska. To znači da blokovi nikako ne mogu biti usmereni jedni protiv drugih, jer bi Mađarska u suprotnom dovela u pitanje sopstvene obaveze u okviru Alijanse“, objašnjava Kostić za Danas..

Zbog toga, kako kaže, ove sporazume treba posmatrati kao slanje poruke da Srbija ima jaku podršku Mađarske, i da prepoznaje političke benefite od svrstavanja uz evropski suverenistički blok.

Kostić pojašnjava da taj blok čine Mađarska i Slovačka, a ideološku inspiraciju crpe iz Trampove Amerike, pogotovo kada je u pitanju razumevanje trenutne evropske geopolitike i odnos prema Rusiji.

„U tom smislu, ova dinamika ima ideološku dimenziju – Srbija i Mađarska se predstavljaju kao konzervativnije, suverenističke sile kritične prema liberalnom poretku EU i NATO, dok Tirana, Zagreb i Priština deluju kao dosledni zastupnici evroatlantskog kursa. Tako vojni sporazumi postaju produžetak ideološkog nadmetanja i političke propagande, ali bez realne mogućnosti da prerastu u sukobljene vojne blokove“, ocenjuje istraživač Novog trećeg puta.

*Vojna saradnja sa trećim državama van NATO je za države članice od sekundarnog značaja

Mihajlo Brkić, bivši ambasador i potpredsednik Srbija centra podseća da su Srbija i Mađarska aprila ove godine potpisale sporazum o saradnji u oblasti odbrane, kojim se operacionalizuje i konkretizuje sporazum o strateškoj saradnji dve države u oblasti odbrane postignut još 2023.

On ističe da Sporazum svakako predstavlja protivtežu sporazumu u saradnji u oblasti odbrane koje su potpisale Hrvatska, Albanija i Kosovo, ali je ta protivteža više propagandna nego zaista vojno odbrambena.

„Naime i Hrvatska i Albanija i Mađarska su članice NATO i kao takve imaju prioritetnu i suštinsku obavezu da vojno sarađuju između sebe i sa svojim drugim saveznicima iz Alijanse. Vojna saradnja sa trećim državama van NATO je za države članice od sekundarnog značaja, i više bi mogla da se odnosi na propagandne poruke ka domaćem i regionalnom javnom mnjenju“, navodi Brkić.

Odgovor, kako kaže, na pitanje da li bi zaista odbrambenom sporazumu Srbije i Mađarske mogla da se priključi i Republika Srpska, na način kako je samoproglašeno Kosovo ušlo u saradnju sa Hrvatskom i Albanijom svodi se na pitanje međunarodno pravnog statusa Republike Srpske i Kosova.

„Pravni položaj, u međunarodnom političko-pravnom “prometu”, Republike Srpske i samoproglašenog Kosova nije isti. Kosovo kao nezavisnu državu priznaju i Hrvatska i Albanija (čak i sama Mađarska) pa one sa Kosovom mogu sklapati bilateralne sporazume na ravnopravnoj osnovi. Republika Srpska svoj priznati međunarodnopravni status uživa isključivo kao deo Bosne i Hercegovine, pa je u pravnom smislu nemoguće da bi država Mađarska mogla sklapati sporazum sa RS identičan onome koji ima sa npr. državom Srbijom, koja, takođe, Republiku Srpsku smatra delom međunarodno priznate BiH“, napominje potpredsednik SRCA.

Za Srbiju, kako kaže, svakako bi bilo vrlo značajno da njena bilateralna pa i odbrambena saradnja sa Mađarskom ne počiva samo na ličnom odnosu i dilovima premijera Orbana i predsednika Vučića.

„Ta saradnja trebalo bi da bude posledica strateškog promišljanja o tome gde je i šta je mesto naše države u savremenom svetu, kao i želje za iskrenim poboljšanjem odnosa ne samo sa Mađarskom nego i sa drugim susednim zemljama“, ocenjuje Brkić.

* Srbija i Mađarska imaju strateški sporazum o saradnji koji će se svakako produbljivati

Vlade Radulović, vojni analitičar napominje za Danas da Srbija i Mađarska imaju strateški sporazum o saradnji koji će se svakako produbljivati.

„On bi se generalno mogao u velikoj meri poistovetiti sa sporazumom Hrvatske i Slovenije, ali pre svega u domenu jačanja bilateralne vojne saradnje u domenu odbrane. Naravno, ostaje razlika i odnosu na pomenuti sporazum, jer su Slovenija i Hrvatska članice NATO u okviru koga postoje dodatni mehanizmi saradnje“, navodi Radulović.

On pojašnjava i da se vojno-tehnička saradnja Srbije i Mađarske odvija nešto intenzivnije u poslednje dve godine, a primer za to su mađarska vozila BTR-80A koja se sada, nakon određenog obima modernizacije nalaze u upotrebi u našim oružanim snagama.

„Realno je iz ove perspektive očekivati da se ta saradnja dodatno unapredi u narednom periodu. Što se tiče Republike Srpske, iako ne bih ulazio u spekulacije o nekoj konkretnijoj i dubljoj saradnji, postoji veliko interesovanje Mađarske za vozila kompanije TRB iz Bratunca i čini mi se da bi upravo to moglo da otvori vrata nekim budućim aranžmanima na relaciji Banja Luka-Budimpešta“, ističe ovaj vojni analitičar..

*Savezi plod propagandnih motiva

Dragomir Anđelković, politički analitičar napominje da je savez pojam koji ima više značenja. Potka sporazuma je spremnosti dve ili više strane da sarađuju radi realizacije nekih zajedničkih interesa. Mogući su neformalni savezi između suverenih država i entiteta koji su, kao što je slučaj sa Republikom Srpskom, deo šire zajednice, ali sa mnogim elementima državnosti i u skladu sa tim značajnim stepenom samostalnosti.

Ostvarivi su i formalni savezi na istom nivou, ali u tom vidu oni su najčešće realizovani u krugu međunarodno priznatih ili bar delimično prihvaćenih samoproglašenih država.

„No, ako se radi o klasičnim vojno-političkim savezima, koje obično nazivamo paktovima ili alijansama, tu već nema izuzetaka, podrazumeva se da se oni sklapaju među suverenim zemljama. Polazeći od toga, svakako je realan neki vid savezničkog povezivanja između RS, Srbije i Mađarske – od energetske do kulturne sfere – ali ne i vojni pakt jer RS nema armiju, a Mađarska je članica NATO što nije kompatibilno ni sa formalnim vojnopolitičkim povezivanjem sa Srbijom, a kamoli sa RS“, kaže Anđelković.

Prema njegovim rečima cela stvar ima još jednu važnu ograničavajuću dimenziju. To je namera vlastodržaca. Da li oni prave savezničke međunarodne kombinacije sa istinskom namerom da učine nešto u korist svojih država, ili tek iz samoživih pa i pukih propagandnih motiva?

„S obzirom da je Vučić počinio kosovsku veleizdaju – tj. prepustio albanskim separatistima severni deo naše južne pokrajine koji smo kontrolisali, kako bi time platio neke svoje lične račune njihovim evroatlantskim mentorima – zar iko može da poveruje u to da on sada istinski hoće da pravi nekakve regionalne saveze kako bi stvarno zaštitio interese Srbije i Srba u njenom okruženju? Čak i da, recimo, Mađarska ima nameru da gradi ozbiljne mostove sa Beogradom, te da je objektivno to u našem interesu, u Beogradu ne postoji vlast koja bi tome pristupila nacionalno odgovorno, već je tu ekipa koja sve posmatra do banalnosti dnevnopolitički i vulgarno politikanski“, ocenjuje Anđelković.