Šta bi značilo probno članstvo Srbije u EU: Brisel ne želi trojanskog konja Rusije

Region Zapadnog Balkana, a posebno Srbija, se ne bi našao u ovakvoj poziciji da je poslednju deceniju iskoristio za brže i ozbiljnije reforme, kažu sagovornici Danasa komentarišući mogućnost uvođenja takozvanog probnog članstva u EU.

Geopolitička gibanja poslednjih godina od početka agresije Rusije na Ukrajinu, pitanje proširenja EU ponovo se vratilo na dnevni red, a sa njim i ideje o probnom članstvu zemalja, koje bi bile pod nadzorom i imale ograničeno pravo glasa.

Poslednji put o tome je početkom ovog meseca govorila komesarka za proširenje EU Marta Kos koja je navela da bi nove članice EU mogle biti stavljene „na probni rok“ kako bi se sprečilo da se po ulasku u EU ponašaju kao trojanski konj Rusije.

Koliko je realno da će EU ovu ideju prihvatiti i šta bi to značilo za Srbiju, koja trenutno nazaduje u integracijama kaskajući za Crnom Gorom i Albanijom, pitanja su koja u ovom trenutku nameću.

Natan Albahari, internacionalni sekretar PSG, za Danas kaže da koncept „probnog članstva“ za sada postoji isključivo na teorijskom nivou i nije deo pravnog okvira Evropske unije.

– To je ideja koja se povremeno javlja kao mogući kompromis između država članica koje zagovaraju ubrzano proširenje i onih koje smatraju da EU najpre mora da završi svoje unutrašnje reforme kako nove članice ne bi usporavale donošenje odluka – navodi on.

I dodaje da, ukoliko bi se takav koncept zaista usvojio, on bi predstavljao korak unazad za zemlje kandidate, jer bi ih stavio u položaj država drugog reda u odnosu na ostale članice.

– Ostaje otvoreno pitanje da li bi te unutrašnje reforme EU ikada bile u potpunosti završene i da li bi kandidati uopšte dobili šansu da pređu iz „probnog“ u punopravno članstvo, ili bi u tom nepravednom statusu ostali na duže staze. Iako je razumljivo zašto pojedine članice ne žele da dodatno povećaju broj mogućih veta u Savetu EU, pa čak i zašto postoji izvesna frustracija u Uniji zbog negativnih iskustava sa „raznim Orbanima“, ti problemi se ne rešavaju stvaranjem segregacije unutar EU, već razvojem i demokratizacijom društava – pojašnjava.

Prema njegovim rečima, region Zapadnog Balkana, a posebno Srbija, se ne bi našao u ovakvoj poziciji da je poslednju deceniju iskoristio za brže i ozbiljnije reforme.

– Da je postojala jasna politička volja vlasti u Srbiji da zemlju približi EU, deset godina je bilo više nego dovoljno da se sprovedu sve neophodne reforme i usvoje ključni zakoni. Umesto toga, vlast SNS nikada nije pokazala spremnost da menja sebe niti društvo u skladu sa evropskim vrednostima. EU se posmatrala isključivo kao bankomat, pa su se reformski procesi sprovodili samo onoliko koliko je bilo potrebno da se obezbede fondovi i investicije, ali ne i one reforme koje bi mogle da ugroze opstanak režima – rezimira Albahari.

Zbog toga, nastavlja on, danas uopšte ne čudi što se iz pojedinih evropskih krugova čuju ideje o „probnom članstvu“ za zemlje poput Srbije.

– Ono što je još poraznije jeste da se Srbija sve ređe pominje kao buduća članica EU – sa ili bez probnog članstva. Vlast Aleksandra Vučića uspela je da nas od statusa „frontrunnera“ dovede u situaciju da više nismo ni ozbiljno razmatrani za skoro članstvo. Ovo su poslednji trenuci u kojima je neophodno da se smeni ova vlast kako bi zajedničke proevropske snage mogle da vrate Srbiju na evropski put i obezbede naše punopravno članstvo u EU – smatra on.

Nešto drugačije misli Vladimir Međak, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji.

On za Danas kaže da treba sačekati i videti šta će pisati u predlogu EU koji je već trebao da bude poznat, ali se očekuje početkom 2026.

Međak podseća da se o faznom proširenju i priključenju priča već godinama, ali da je to sad došlo u prvi plan jer je pitanje proširenja aktuelizovano.

Prema njegovim rečima, suština je u nepoverenju koje stare države članice imaju prema novim i načinu da se to prevaziđe na način da nove članice ne bi imale pravo veta u ograničenom periodu.

– Nove države članice bi učestvovale u svim oblastima u kojima se glasa kvalifikovanom većinom, što je 95 odsto svih oblasti, isto kao i ostale države članice bez razlike. Ali ne bi imale pravo veta u oblastima gde postoji to pravo. To su budžet, odnosno višegodišnji finansijski okvir EU, zajednička spoljna i bezbednosna politika i proširenje za naredne države. Uglavnom se priča o tome jer bi na taj način države, koje su već članice, a nemaju poverenja u buduće nove, to prihvatile – pojašnjava on.

On dodaje i da bi druga stvar mogla da bude pojačan nadzor novih država članica u oblstima vladavine prava, demokratiji, izborima i mogućnost isključenja ukoliko nova država pravi ozbiljne korake unazad.

– Naravno sve bi bilo u vrlo jasnim slučajevima i ograničenom periodu. Spominju se dve ili tri godine. Ta država bi, kad istekne taj period, bila članica kao i svaka druga. Pritom ne bi postojala mogućnost da država članica blokira novu članicu da izađe iz tog statusa, nego bi se to automtski radilo protokom vremena. Na taj način bi se senzibilizovale stare države da prihvate nove. Druga opcija tome je da nema proširenja i to je sada problem – ukazuje on.

Međak kaže da nema problem s prelaznim rokovima, jer bi u tom slučaju nove članice, imale mnogo više prava nego sada, ali neki period ne bi imale pravo veta.

– Imale bi pravo glasa u glasanju kvalifikovanom većinom što je mnogo više nego što imamo danas, ali ne bi imale pravo veta kao druge države članice. I sad je to pitanje političke odluke. Za građane to apsolutno nikakve razlike ne bi imalo. Tu je pitanje kolika bi bila pregovaračka moć nove države u okviru EU. Bila bi manja, ali mnogo veća nego danas. Ali što je najbitnije, 99 odluka u Uniji se donosi konsenzusom, a svakim danom se smanjuje taj broj. I sad se razgovara da se ukine jednoglasnost u spoljnoj politici. Znači smanjiće se broj oblasti u kojima će biti pravo veta – navodi Međak.

Kako zaključuje, mi u Srbiji ne možemo zbog toga da se bunimo jer su razlozi zbog kojih zemlje članice nemaju poverenja u nas uglavnom na našoj strani, odnosno mi smo im dali osnov za nepoverenje.