INTERVJU Direktorka inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji o „strahu“ od imena na studentskoj listi za izbore

Kako dodaje, Inicijativa  o stavovima mladih u vezi sa pitanjima koja se tiču ratova devedesetih, i tu se jasno može videti da je mišljenje mladih o ovim temama oblikovano dominantnim narativima o tom periodu, a narativi unutar porodice su presudni za formiranje mišljenja.

– Mene ohrabruje činjenica što većina mladih u Srbiji svoje znanje o ovom delu naše istorije ocenjuje kao malo i nedovoljno, uz jasno izraženu potrebu da znaju više. To je jasan prostor za rad i razgovor. Međutim, ono što zabrinjava jeste čvrstina stavova o pojedinim pitanjima koja je prisutna bez obzira na to što ne poseduju dovoljno znanja.

*Imaju li svest o tome šta se tokom ratova dogodilo i kakav odnos imaju prema ratnim zločinima i genocidu koje su srpske snage počinile nad drugim narodima? Menja li se nešto godinama unazad, od kada se bavite istraživanjem ovog slučaja?

– Imaju svest o događajima koji se pominju u njihovim udžbenicima, na televiziji i onome što je deo porodične istorije. Međutim, ta svest, odnosno znanje, u najvećem broju slučajeva je dekontekstualizovano i mahom fokusirano samo na žrtve srpske nacionalnosti. Što samo po sebi ne bi predstavljalo problem da postoji spremnost da se sagleda prošlost na način koji ne podrazumeva negiranje ili opravdavanje zločina nad nesrpskim stanovništvom, odnosno da je nekako odgovornost princip koji je dominantan u razgovorima o ovoj temi. Veliki je problem atmosfera koja se širi od strane predstavnika naših institucija i ličnosti koje se smatraju intelektualnim autoritetima ili influenserima. To kreira u neku ruku i otpor, odnosno odbijanje da se razgovara, sasluša i ozbiljno razmotre činjenice koje nisu u skladu s tim.

Ali, kako se edukacijom bavim dugi niz godina, postoje pozitivne promene koje se mogu objasniti nekako većom empatijom za različite sukobe koji se dešavaju u svetu, poput rata u Gazi, ali postoje i novi izazovi koji su posledica načina na koji se mladi informišu.

*Koliko im je ta tema bitna, u onom delu mladih koji se ne bave negiranjem činjenica tokom ratova?

– Moje iskustvo je da onog trenutka kada se informišu i odluče da pristupe ovim temama sa mesta empatije i razumevanja, to postaje veoma bitno. Period devedesetih postaje period sa kojim upoređuju sadašnjost, i svaka sličnost koju uoče u njima rađa potrebu da govore o tome na način da se loše stvari ne ponavljaju, a da su mir i demokratičnost ono što nam je svima najpotrebnije.

I kada kažem bitna, ne mislim da su preopterećeni time, već samo umeju jasno da mapiraju uzroke kako sukoba tako i negiranja. A dodatno, umeju da rezonuju koja je politička i ekonomska korist poricanja i sejanja mržnje za političke elite koje se time služe. Ne mogu da vam opišem koliko je nadahnjujuće gledati ih kako prevazilaze prepreke koje su naučene, a ne stvarne, posebno u odnosima sa drugim mladim ljudima iz regiona. Način na koji misle i razgovaraju kada imaju znanje kom cilj nije da da isključivo odgovore na pitanja „ko je kriv“ i „ko nas ne mrzi“ je zaista isceljujuć za čitavo društvo, a ne samo za njih.

*Glorifikacija osuđenih ratnih zločinaca u ovdašnjem društvu bilo je prisutno i pre dolaska Vučića na vlast. Šta je posledica toga četvrt veka nakon petooktobarske revolucije? Možemo li da sumiramo…

– Bilo je i biće ga još. Jeste predmet osude, i treba da bude predmet osude još dugo dok se ta praksa od strane samog društva ne stavi na „stub srama“. Oni koji nisu naučili istoriju osuđeni su da je ponavljaju, na ovaj ili onaj način. Tako ćemo i mi, dok ne odlučimo da lekcije institucionalizujemo.

Ja ne mogu da sumiram ovih četvrt veka, mogu da konstatujem šta je ono što imamo i sa čim treba da radimo. Posledice devedesetih su još uvek otvoreno pitanje, žive ih i oni koji su rođeni mnogo posle tog perioda. Mislim da ne možemo terati nove generacije da nose teret raznih sumiranja različitih generacija. Mogu da slušaju, ali ne moraju nužno da prihvate. Oni treba da grade nove puteve i da zamišljaju korake ka boljoj budućnosti drugačije od nas. Mi taj prostor treba da kreiramo zajedno sa njima, to je sinergija. A pitanje za celokupno društvo, a ono glasi: Kako vidimo budućnost i kako želimo dalje sa ove tačke? Dakle, ne koji su koraci sa neke izmišljenje startne pozicije, već sa ove kakva jeste sada. Uvek možemo da kažemo da je sve loše i da će biti još gore, možda nećemo pogrešiti, ali nekada nije poenta da se bude u pravu. Poenta je da mapiramo šta je korak napred, šta su mikropomaci i šta su razlozi za optimizam. To ne znači da nećemo govoriti o problemima, ali znači da ćemo svaku klicu mira koja nikne zalivati brižljivo i da se nećemo stideti da o njoj govorimo.

*Postoje brojni navodi o tome kako je i na koji način studentski protest i pobuna „otela“ Vučiću iz ruku glavni manipulativni instrument za vladanje građankama i građanima Srbije – nacionalizam. Kako vidite takva tumačenja?

– Postoje, ali zar je nama iznenađenje koji su dominantni stavovi u našoj zemlji? Mi smo konzervativna zemlja, ne posebno bogata, sa nedovoljno obrazovanim stanovništvom, gde je dominantan pretežno nacionalistički pristup skorijoj istoriji uz obilje nelečenih trauma iz raznih ratova. To je prosek. A na prosek dodajmo propagandnu mašineriju koja ne staje i samo nas zasipa time šta treba da mislimo.

Ne znam da li mu je otela nacionalizam, ali mu svakako jeste uzela status neprikosnovenog zaštitnika i glasnogovornika o ključnim nacionalnim pitanjima. I to je loše za Vučića, što se jasno vidi prema podacima iz poslednjeg Crtinog istraživanja javnog mnjenja.

Meni je važno da kad god se potegne ova tema, podsetim da najveću podršku ljudi studenti nisu generisali preko nacionalizma, već putem poruka i postupaka zbog kojih je plakalo pola Srbije. Deo društva, i to ne mali deo društva, prošao je kroz neku vrstu kolektivne katarze, gledali smo i slušali ljubav, zajedništvo, solidarnost, to nam je falilo i to nas je, ja mislim, sve okupilo oko studentskog pokreta. I mladost, to nas je pokrenulo. Mladost je lepa i nosi sa sobom nadu, a nadu smo prečesto gubili poslednjih 13 godina.

*Takođe, upravo ti nacionalistički tonovi u studentskoj pobuni i karakteru protesta meta su brojnih kritika. Kako objašnjavate takav fenomen?

– Meni ti tonovi nisu fenomen, oni su očekivani jer to jeste realni prikaz našeg društva. Fenomen su mi ljudi koji su mislili da će sve ovo proći bez toga, tome iskreno ne mogu da se načudim. Ti tonovi nisu nešto što mom uhu prija jer mislim da nas ta „muzika“ nikad nije odvela na dobro mesto, ali to je moj ugao gledanja danas, a Sofija u njihovim godinama — mi ovde pričamo i o srednjoškolcima — bi im se sigurno pridružila u tome. Najgore što možemo da uradimo je da ih ne razumemo, a kao bića sposobni smo da razumemo i objasnimo i ono sa čime nužno i ne slažemo. Moramo biti spremni i otvoreni za razgovor, uvek i u svakom trenutku, posebno sa mladima.

Što se tiče kritika, one su legitimne i treba da postoje, kao što i postoje, važno je. Neslaganje je blagodet koju još uvek ne umemo da prigrlimo i da iskoristimo sve što jedno neslaganje može dobro da donese, ovde govorim o delu društva koji sebe smatra demokratskim. Ja sam sigurna da neki mladi ljudi i ljudi uopšte koji prate sve uče i iz tih kritika i pomažu im u promišljanju.

Često čujem da su oni koji kritikuju „neprijatelji pobune“, ja se sa tim uopšte ne slažem.

Mene je, na primer, više zabrinuo manjak solidarnosti sa studentima koji su označeni kao „nedostojni“ ili „nepodobni“, etiketiranje, česta ograđivanja i isključivanja različitih kolektiva.

*Neretko možemo čuti kako među studentima tako i u delu opozicije da je Vučić izdajnik. Da je „dao“ Kosovo i ostavio na cedilu bosansko-hercegovački entitet RS. Kako to komentarišete i šta nam to govori o budućnosti, onome što sledi, kada je o ovim temama reč, a nakon moguće smene režima na sledećim izborima?

– Ako se vratimo na istraživanje o kom sam govorila na početku, ovde sad govorim o mladima, ovakvi stavovi nisu šokantni. Oni su rezultat obrazovnog sistema i onoga što se uči u školi, potpune relativizacije činjenica i dominantnog diskursa u javnom prostoru. Jedan podatak iz istraživanja kaže da preko 90 odsto mladih nikada nije čulo za masovne grobnice u kojima su pronađene žrtve iz ratova devedesetih na prostoru Srbije.

To nam govori da je krajnje vreme da prestanemo da kukamo nad sopstvenom sudbinom i da se uhvatimo u koštac sa izazovima i manjkavostima svih tranzicija i procesa od petog oktobra pa naovamo. Niko neće doći nas da spasi, moramo sami i treba sami sobom da se bavimo. To je nešto što je meni najvažnije da podvučem kada govorimo o budućnosti. I dobro je da znamo sa čim raspolažemo da bismo smanjili prostor za razočarenje, a povećali motivaciju za rad sa ljudima, jer je izvesno da imamo puno toga čime treba da se bavimo. I posle Vučića bićemo okruženi istim zemljama u regionu, istorija će ostati ista, dakle sve je tu, i biće isto, ali mi moramo da se menjamo ako želimo promenu.

Podsetimo se, pala je nadstrešnica, ubijeno je 16 osoba, ključne reči su pravda i korupcija. Nama je trenutno vrlo upitno i pravo na informisanje, ako pažljivo pogledamo šta se sprema najgledanijim nezavisnim televizijama. Sve društvene mreže ovog sveta nam neće nadomestiti to.

Što se tiče opozicije koja uglavnom koristi ovaj narativ, imam samo da kažem da jedva čekam da vidim njihove neizdajničke strategije i šta su konkretni koraci. Toliko.

*Mnogi koji podržavaju pobunu protiv režima se boje trenutka kada će saznati imena sa studentske liste za izbore. Da li ste među njima i zašto?

– Ja sam kao aktivna mlada osoba prošla kroz neverovatno veliki broj vrlo opasnih i groznih situacija zbog svog mirovnog delovanja i nazivanja stvari pravim imenom. Razumećete da ja niti sam u stanju da strahujem od toga, a i da jesam opet se ne bih plašila nekakvog trenutka spoznaje spiska imena sa studentske liste. I važno mi je da podvučem da ja nisam defetistički nastrojena, naprotiv. Uvek je dobro da znate na čemu ste.

Vrlo sam ozbiljna, mislim da moramo taj strah kojeg smo se nakupili i koji sad opet nekako buja da rešimo, ne možemo se prepuštati strahu jer to nema nikakvog smisla. Studentska lista trenutno uživa najveće poverenje građana, to se mora uvažiti.