Da li posustaje studentski pokret?

Omer Karabeg: Kao odgovor na blokade Vučićev režim već duže vremena širom Srbije organizuje kontramitinge i kontrablokade za koje direktor policije tvrdi da su veoma masovni. Da li je Vučić tim potezom uspeo da oslabi snagu studentskog i građanskog pokreta?

Dušan Spasojević: Mislim da cilj tih šetnji protiv blokada nije bio da oslabe studente, nego da vlast utvrdi svoje redove. To se vidi iz načina kako su te šetnje i protesti organizovani i kako o njima izveštavaju provladini mediji. Vučić je očekivao veću podršku, ali i ova koju je dobio bila mu je dovoljna da to predstavi kao neki veliki događaj jer su Informer, Pink i drugi režimski mediji to predstavljali kao masovne šetnje i iskaze poverenja.

Vučić je, naravno, toga svestan, zna da njegov režim nije u dobrom stanju, ali je u boljem nego što je bio pre šest ili deset meseci. Podsetiću vas da u martu i aprilu ove godine aktivisti Srpske napredne stranke nisu mogli da postave štand na ulici u Beogradu ili Novom Sadu, a da se ne okupe komšiluk i studenti i praktično ih oteraju. To jeste indikator određene konsolidacije režima. Ali ne vidim da to može da oslabi studentski pokret koji ostaje ono što je bio.

Branislav Grubački: Slažem da je Vučićeva primarna želja da drži na okupu svoje biračko telo, da ih ohrabri, da ne misle da su ostavljeni na milost i nemilost građanima koji su mesecima iskazivali veliki bes prema bilo kakvoj njihovoj pojavi na javnoj sceni. Policija ih je stalno štitila, a režimske televizije su dolazile da snimaju njihove parolaške izjave. Sve je to delovalo vrlo tanko. Vučić ne može da povrati snagu, on je u padu, ali može da produžava truljenje i devastaciju ovog društva i države.

Omer Karabeg: Da li je srpsko društvo u ovom trenutku oštro podeljeno na one koji su za i protiv Vučića? Koga ima više – onih koji bi da menjaju Vučićev režim ili onih koji se boje da bi nakon toga nastao haos?

Dušan Spasojević: Poslednjih godinu ili dve naše društvo je podeljeno na tri ravnopravna dela. Jedan je za vlast, drugi je protiv vlasti, a treći se na bavi politikom ili ga politika ne interesuje. Srpska napredna stranka, međutim, ima čitav niz mehanizama da na glasanje izvuče sve ljude koji je podržavaju i da raznim nelegalnim mehanizmima doda nove glasove kako bi njihova trećina na izborima bila mnogo veća od opozicione.

Poslednjih godinu dana linija između ta dva bloka je jasno artikulisana i sprema se neka vrsta referendumske atmosfere na narednim izborima kad god oni dođu. To će sve one, koji su do sada bili između vlasti i opozicije, staviti pod reflektor i naterati ih da se opredele.

Zato sada prvi put postoji šansa da na izborima dođe do smene vlasti. Da bi se to desilo potrebno je da se ujedine svi glasovi koji su protiv Aleksandra Vučića. Mislim da ćemo gledati scenario koji će nas podsećati na 2000-te godine nakon pada Slobodana Miloševića. Većini društva je danas jasno da ovako više ne može i da je sve što će doći nakon pada Vučića bolje nego da sedimo i čekamo kada će pasti neki nadvožnjak na pruzi ili neka nadstrešnica na železničkoj stanici.

Omer Karabeg: Gospodine Grubački, vi ste svakodnevno na terenu. Vidite li da postoji oštra podela na one koji su za i protiv Vučića?

Branislav Grubački: Teško je to reći. Bio sam na protestima širom Vojvodine. Negde su te proteste organizovali studenti, negde zborovi građana, a negde članovi opozicionih političkih stranaka. Posle 15. marta, kada je pala Vučevićeva vlada, a još nije bila izabrana nova, propuštena je šansa da se zatraže izbori, ali to nije kraj priče. I posle 15. marta građani su na velikim skupovima pokazali jasnu volju da završe sa ovim režimom.

Koliko su oni u stanju da u to ulože energije, vremena, kapaciteta i rizika – ne znam. To zavisi od opšte poruke koja treba da glasi da je dosta režima Aleksandra Vučića i da se on može oboriti samo jedinstvenim delovanjem koje mora biti proevropsko zajedništvo. To je po mom mišljenju dobitna kombinacija.

Omer Karabeg: Studenti tvrde da je njihova lista za izbore skoro gotova, ali ne otkrivaju imena, kažu da se boje da bi vlast krenula u hajku na te ljude. Mislite li da je dobro što se tako dugo kriju imena studentskih kandidata, može li to da škodi studentskoj listi?

Dušan Spasojević: Mislim da to zasada nema nekog važnog efekta. I da studenti kažu imena i da ih ne kažu – trenutno se ništa ne bi promenilo. Naročito zbog toga što možemo da pretpostavimo da vlast zna bar 200 imena koja se nalaze na listi i, ako hoće da ih napadaju, mogu već sada da počnu. Ali sve više raste potreba da postoji neko ko u domaćoj i međunarodnoj javnosti jasno i nedvosmisleno artikuliše ideje, vrednosti i poziciju buduće studentske liste.

Društvo komunicira sa studentima najviše preko njihovih društvenih mreža. Neki od naloga studenata u blokadi postali su dosta traljavi i svadljivi što kvari sliku koji su studenti vrlo pažljivo gradili o sebi. Logično je da se to dešava jer što studenti više budu ulazili u uobičajeni način vođenja politike biće im sve teže. Zbog toga bi bilo dobro da se pojavi nekoliko imena koja bi možda mogla da razveju strah onih koji misle da studenti ne mogu da vode državu, već to mora biti neko stariji, zreliji i s nekom vrstom iskustva.

Tako da mi se čini da treba ići ka nekom međukoraku – da se objave neka imena koja bi zadovoljila znatiželju javnosti, ali i da se ne objavljuju ona koja bi zaista predstavljala pozitivno iznenađenje i dala vetar u leđa studentskoj listi u trenutku kada počne izborna kampanja.

Branislav Grubački: Studenti imaju pravo da ne objavljuju imena sa svoje liste i ja razumem njihove razloge. Ali mislim da je vrlo važno da oni znaju da postoje ljudi koji nisu spremni da daju blanko podršku njihovoj listi jer žele da znaju koja imena i koji program stoje iza te liste. U delu javnosti postoji mišljenje da su studenti svojim delovanjem zaslužili blanko podršku i da treba da imaju poverenje građana šta god uradili, da treba imati razumevanje i za neku vrstu incidenata i arogancije, koji su se pojavljivali u nekim njihovim nalozima na društvenim mrežama, jer je građanima navodno dosta profesionalnih političara koji se godinama vrte na političkoj sceni.

Drugi deo javnosti je skeptičan prema listi o kojoj ništa ne zna. Ne zna ni koji je njen program, da li je proevropski, da li je, ne znam, BRIKS-ovski, da li su na toj listi ljudi koji su to zaslužili jer su se dugo godina borili protiv režima Aleksandra Vučića. Taj deo javnosti postavlja pitanje koliko je na listi ljudi koji su isplivali na studentskom talasu, a koji se do sada nisu borili protiv režima i svih ovih godina nisu ništa rizikovali.

A znamo da su mnogi ljudi, pogotovo po provinciji, propatili zbog svog opozicionog rada. Ostaviti po strani te ljude ne samo da nije moralno, nego ni mudro. Ali ja mislim da će se sve to srediti posle 1. novembra i da će studenti iznedriti grupu ljudi koja će moći da ih legitimno predstavlja, pa ćemo znati na šta možemo da računamo.

Omer Karabeg: Sve oči su uprte u 1. novembar za kada je u Novom Sadu zakazan veliki komemorativni protestni skup povodom godišnjice novosadske tragedije. Može li se ponoviti 15. mart kada je na protestu u Beogradu bilo preko 300.000 ljudi.

Dušan Spasojević: Mislim da se teško može ponoviti tako veliki skup pre svega zbog logistike, između ostalog i zbog toga što je lakše doći u Beograd nego u Novi Sad. Mislim da ni priroda skupa nije takva kakvu su ljudi očekivali 15. marta. Studenti to najavljuju kao komemorativni događaj. U centru će biti 16 žrtava. Studentima će biti teško da se postave u toj situaciji zato što su očekivanja javnosti velika.

Na kraju Vidovdanskog protesta u Beogradu studenti su građanima dali zeleno svetlo da krenu u akciju. Taj scenario zasigurno nećemo gledati 1. novembra, ali on je pokazatelj dileme i unutar studentskog pokreta i unutar celog društva kako da reagujemo na činjenicu da godinu dana nakon novosadske tragedije nemamo ni optužnice, niti je počeo proces.
I ne izgleda da će iko odgovarati zbog svega što se desilo. Komemoracija će biti deo odgovora na društvene potrebe, ali će sasvim sigurno nervoza, bes i želja da se još nešto uradi postojati i 2. novembra.

Branislav Grubački: S obzirom na geografsku poziciju Novog Sada i broj njegovih stanovnika novosadski skup ne može da bude pandan beogradskom od 15. marta. To je više nego sigurno. Ali ja očekujem veliki broj Novosađana. Možda je nakon 15. marta Beograđana bilo manje na mnogim protestima, očekivalo se da će učiniti nešto makar povodom onog famoznog i skarednog Ćacilenda, ali to se nije dogodilo.

Paravojska i bašibozuk Aleksandra Vučića i dalje su pod šatorima. Logično je da Novi Sad bude mesto gde će biti održana velika komemoracije. To je mesto gde se zločin dogodio. Novosađani su svih ovih godinu dana zaista mnogo propatili. To više nije isti grad. Vojvodina nije ista. Ona tuguje svih ovih godinu dana i žedna je pravde. Očekujem da će 1. novembar da prođe mirno i da režim neće moći ništa da napravi čak i ako ubaci provokatore.

Ali mislim da od 2. novembra moramo da krenemo da pravimo jasan plan. LJudi moraju shvatiti da treba da učine više nego do sada. Rizik koji moraju da ulože u rušenje Aleksandra Vučića mora biti veći od njegovog rizika da opstane na vlasti. Kad budemo prešli taj Rubikon, pašće i Aleksandar Vučić.

Omer Karabeg: Očekujete li da će dosta ljudi doći iz Beograda i unutrašnjosti Srbije?

Branislav Grubački: Apsolutno. Studenti iz Novog Pazara ovih dana nose baklju slobode kroz Srbiju. Priključuju im se i studenti iz mnogih mesta i gradova. Sigurno će doći ogroman broj Beograđana i građana iz centralne Srbije. Ali na tom skupu najviše treba da bude Novosađana. Novi Sad ima 400.000 stanovnika, ja očekujem da će ih doći 100.000 jer to je nešto što se najviše njih tiče, a vodićemo kampanju i da cela Vojvodina bude 1. novembra u Novom Sadu.