Uvek su bili laka politička roba. Koliko je ovo grubo rečeno, isto je toliko i tačno. Ja sad neću da vas gušim svojim znanjima iz istorije (koja su, svakako, skromna), ali imao bih na pretek dokaza za gornju tvrdnju. Skakaću s primera na primer kao – što bi moji Banaćani rekli – s lubenice na lubenicu, tek da osvetlim pojavu: od čiča Janka preko Rakića, Vinavera i Disa, do Paje Jovanovića i, što da ne, Crnjanskog (koji je voleo Milana Stojadinovića i ovaj njega) imamo dugačak spisak onih koje je politika mogla da dobije za sinekuru zauzvrat.
P { margin-bottom: 0.21cm; }Tek kod Tita! Samo retki nisu krenuli za njim kao za velikim pobednikom, Andrić je dabome amblematični primer, ne samo da se priklonio, nego se i poklonio. Miloševićev trijumf, nalik Titovom, ostvaren je na drugoj osnovi: njegove trabante i njega spajala je nacija, ko bi ih sve nabrojao, od Brane Crnčevića do Mome Kapora, Dobrica je Ćosić bio i tamo i ovamo. Danas je situacija nešto drugačija, jer, pre svega, nema istorijskog vođe, pa prijavljivanje na službu narodu ide preko stranaka. Vučić je radio na ovoj stvari od samoga svog novoga početka, i uknjižio je neka imena: prišao mu je odmah Prokić i tamo već zatekao (naravno) Kusturicu, kasnije će doći Miki Manojlović, Habjanovićka i Jadranka Jovanović. (Izvinjavam se onima koje nisam spomenuo.) O ovome vikendu oglasio se veliki broj umetnika i intelektualaca koji su – hm! – stali iza Demokratske stranke. Promena je gotovo istorijska: stali su iza izbornoga autsajdera. Iskustvo, na žalost, govori da su šanse da nečem doprinesu jako male. Setimo se samo Ante Markovića: slomio se pod teretom umetničkih dinosaurusa ondašnje Jugoslavije koji su bili uz njega. Ali, nije sve baš ni bilo uzalud: Antin nam poraz, eto, i danas zagreje srca više nego pobeda onih koji su ga oterali.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
