“Ponavljanje situacije iz 1999. godine – svi su protiv nas”: Kako Srbija treba da odgovori na vojni savez Tirane, Zagreba i Prištine?

Marta prošle godine potpisan je Memorandum o saradnji između Hrvatske, Albanije i Kosova u oblasti odbrane. Već po potpisivanju, predstavnici vlasti u Srbiji rekli su da je to krišenje subregionalnog sporazuma o kontroli naoružanja iz 1996. godine ali i Rezolucije 1244 SB UN.

Od tada, kada kod bi se predstavnici Zagreba, Tirane i Prištine sastali po ovom pitanju i najavljivali nove akcije i sastanke, u srpski medijima bi se video govor o “trojnom paktu” koji je formiran protiv Srbije, a neretko bi se govorilo i o mogućoj agresiji i ratu.

Tako je bilo i nakon poslednjeg sastanka načelnika generalštaba koji su de ovog sporazuma, a koji je održan u sredu u Skadru, nakon čega je reagovalo i ministarstvo za evopske integracije i ministarstvo odbrane nazivajući savez „skandaloznom provokacijom i pritiskom i bezbednosnim izazovom za Srbiju i srpski narod na Kosovu i Metohiji.

Sa druge strane, mesec dana nakon potpisivanja ovog memoranduma, aprila 2025. godine, ministri odbrane Srbije i Mađarske potpisali su Plan bilateralne saradnje za 2025. godinu.

Iako se u medijima taj dokument plasirao kao kontrateža Memorandumu između Zagreba, Tirane i Prištine, ispostavilo se da je taj Plan deo okvirnog sporazuma koji je potpisan 2023. godine, te da ne donosi nikakve novine, već potvrđuje godišnji plan saradnje između dva ministarstva i konkretne aktivnosti na vojno vojnoj saradnji.

Ipak, potpisivanje tog dokumenta je u prorežimskim medijima takođe bio propraćen nacionalističkom retorikom i govorom o suprotstavljanju vojnom savezu Hrvatske, Albanije i Kosova.

Govoreći najpre o načinu na kojem se u srpskim medijima govori o ovom savezu vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da se problem pozicije Srbije ne rešava tako što se pravi buka u medijima i mobiliše takozvani patriotski krug u našem javnom mnjenju sa pričom “eto, rade nam o glavi”.

Problem je u tome kako mi dospevamo do situacije u kojoj je Srbija izolovana, da nema prijatelje i saveznike.

“Hrvatska gradi svoje savezništvo, to za Srbiju može biti jako neprijatno, ali oni nastoje da grade savezništvo, a zvanična saopštenja Srbije su usmerena da na to “vidite šta nama rade”, da ali šta naša država radi”, pojašnjava Radić.

On ističe da je Srbija međunarodno izolovana i stalno izložena kritikama zbog pokušaja da se vodi psoljna politika i u odbrambenom domenu, i kroz vojno-tehničku saradnju sa zemljama koje se međusobno mrze.

“E pa, ne možete biti prijatelji sa Kinom i Amerikom istovremeno. Hrvatska i Albanija tačno znaju gde su pozicionirane – u NATO, a Kosovske bezbednosne snage imaju ambiciju da postanu deo NATO i potpuno su usredsređeni na taj zadatak. Imaju okvir NATO, imaju iza sebe organizaciju koja u ovom trenutku postoji i koja ih ne sprečava da prave i međusobne dogovore o dodatnim koracima saradnje”, navodi naš sagovornik.

Ipak, ističe da operacionalizacija na nekom ozbiljnom nivou ne dolazi u obzir sa deo NATO.

“Znači ako u ovom trenutku neko veruje da mogu Zagreb, Tirana i Priština, možda još neko da organizuju agresiju na Srbiju, to je poruka za one koji jedu sendviči mudruju o svetskoj politici i sviđaju im se Putin i Tramp”, kaže Radić.

Posmatrajući realne okolnosti, dodaje, NATO jeste njihov okvir, ali imaju prostora za međusobnu saradnju kroz razne forme od obuke do vojno-tehničke saradnje, što su do sada otvoreno govorili.

“Hrvatska želi da se pozicionira na prostoru bivše Jugoslavije i šire, Hrvatska prepoznaje albansko pitanje kao korisno u suprotstavljanju rešavanju srpskog pitanja i to je vidljivo, čine to politički, verovatno to čine, ali je teško dokazati, obaveštajno i u odbrambenom planu”, pojašnjava sagovornik Danasa.

Govoreći o mogućnostima ovog saveza on navodi da mogu organizovati zajedničke aktivnosti na obuci, što samo po sebi nije sporno, te dodaje da u pogledu vojno-tehničke saradnje Hrvatska ima interes da se pozicionira kao vodeća zemlja.

On tvrdi da je dugo vremena već Hrvatska “ljubomorna” na poziciju Srbije i njene vojne industrije koja ima jako veliki broj artikala koje nudi na tržištu, jer srpske državne i privatne firme u ovom trenutku imaju široku listu sredstava vojne opreme koja je netipično velika za dimenzije zemlje.

Šta nosi budućnost?

“U ovom trenutku to nije ratni savez, ali postoji u senci jedan ozbiljan problem zapromišljanje, a to je – šta nosi budućnost”, kaže naš sagovork.

Podseća da je NATO trenutno u dubokoj krizi da se preispituje gde je, te dodaje da će možda neki novi evropski NATO biti jači i više umešan u pitanje balkana, ali da će možda biti i prepopterećen ozbiljnijim bezbednosnim problemima iz njihove percepcije.

“Nažalost, to je atmosfera koja otvara mogućnost destibilizacije Balkana zbog nedostatak pritiska stranog faktora, kao što je to bio slučaj na početku građanskog rata 1991. godine”, navodi Radić.

Kako dodaje, razlog za oprez na duži rok je činjenica da mora da se pratiti šta se dešava sa NATO i kakva će biti bezbednosta arhitektura evrope, jer smatra da destabilizacija trenutne arhitekture potencijalno otvara pitanje nove duboke bezbednosne krize na Balkanu.

“Ako mi na Balkanu odlučujemo šta ćemo preduzeti bez stranog faktora, bojim se da će na površinu izaći avanturizam, svojeglavost, šovinizam, radikalni pogled na svet, sve ono što smo videli devedesetih, kad su ratovi završeni bez konačnog rešenja”, pojašnjava sagovornik Danasa.

Kako Srbija treba da postupi?

Na pitanje šta bi bio odgovoran i adekvatan odgovor Srbije na ovaj vojni savez, Radić ističe da Srbija mora da gradi savezničke odnose.

“To je jedino racionalno, to nadilazi bilo čije partijske interese, ali nažalost kod nas su najpre lični pa tek onda partijski razlozi iznad državnog razloga”, pojašanjava on.

Ističe da, kada bi zaista postojale snage koje vode računa o državi Srbiji onda bi sada bio trenutak kada bi morali da se preduzmu ozbiljni koraci na gradnji iskrenih savezništva sa zemljama za koje prepoznajemo da imaju zajedničke interese sa nama.

“Ako se poredimo sa hrvatima i Albancima, oni imaju jedan visok nivo javne discipline, u Hrvatskoj možete naći ljude koji nemaju razloga da vole jedne druge, ali sa različitih nivoa organizacije njihovog društva kad su u pitanju neke teme koje su vitalne, imate isti interes, postoji nešto što je zajedničko”, pojašnjava naš sagovornik.

On navodi da toga u Srbiji nema, te dodaje da bi u tome trebalo da učestvuju i državni organi i ljudi sa javne scene.

“To je potpuno razumljivo i to je tako se ponaša država”, dodaje.

Kao primer navodi Grčku, u kojoj se uvek može računati na lojalnost svog novinara u pogledu njegovog stava da će braniti poziciju države i naroda.

“Ne radi se cenzuri, nametanju i izbegavanju kritičke analize, već o tome da će da odradi svoj deo priče, a mi u srpskom društvu ne možemo da zamislimo takav scenario jer ovde su samo pojeidnci važni i njihova ad hok politika nas dovodi u konfrontaciju”, kaže Radić.

Zbog toga se, ističe, Srbiji ponavlja nezamisliva istorijska situacija iz 1999. godine da su “svi protiv nas”.

“U tom momentu mi možemo da pričamo agresivno, ali postoji nešto što je valjda lekcija ako smo trebali da steknemo, da imamo iskustvo toga kako je jedna mala država došla do situacija koja su sve države kod nas dozvolile upotrebu svog vazdušnog prostora za dejstvo po Srbiji i Crnoj Gori”, podseća on.

Navodi da je to samodestruktivna politika koja je dovela do toga da se ratuje protiv saveza država u situaciji u kojoj Srbija nema nikog protiv sebe.

“E sad se nažalost ponavlja taj istorijski moment, sebičnost politike koja se vodi u Srbiji, sebičnost ličnosti koja vodi tu politiku, dovodi do toga da mi kao narod opet dospevamo u situaciju i da ćemo biti okruženi negativnim stavom. Drugi će da prave saveze, drugi imaju ideju, a Srbija pravi propagandu za onih 28 odsto populacije koje podržava vlast”, navodi Radić.

Ističe da je svaka informacija i izjava koju čujemo od državnih organa usredsređena samo na propagandu kojoj je po svom vokabularu mesto u tabloidu.

“To nije komunikacija koja nam je u ovom trenutku potrebna. Reč je o ozbiljnom pitanju, previše ozbiljnom da bi se svodilo na nacionalističku histeriju”, zaključuje Radić.