Vučićev davni intervju u kojem se izvinio Danasu ima skrivenu vezu sa sednicom Vlade na kojoj ponižava ministre

Pre nekih petnaestak godina urednici su mi dali zadatak da napravim intervju sa Aleksandrom Vučićem. To je bio period kada se SNS otcepila od Srpske radikalne stranke i kada su mnogi poverovali da je budućnost u njihovoj politici – ni levo, ni desno, ni istok, ni zapad, ni sever, ni jug. Zagovornik te politike bio je i Vučić, tada zamenik predsednika te nove stranke u usponu.

To je trebalo da bude prvi intervju Danasa sa bivšim ministrom informisanja koji je svojevremeno drakonski kažnjavao baš naš list.

Dok sam u prostorijama SNS u Čika Ljubinoj čekala da se Vučić pojavi na zakazani intervju, devojka iz informativne službe me je poslužila tonikom, objašnjavajući da će zamenik SNS malo kasniti.

I kasnio je. A kada se pojavio obrušio se na devojku iz informativne poručujući joj da je trebalo da donese pravi sok, a ne to nešto providno.

„Ništa ne umete da uradite kako treba. Sve moram ja. Nosi to i donesi pravi sok“, rekao je Vučić svojoj saradnici.

Devojka je crvenela, bledela, ali je ćutke iznela tonik i donela žuti sok.

Samo nekoliko godina kasnije, nakon tog intrevjua i Vučićevog izvinjenja Danasu, ona devojka sa početka priče u Skupštini Srbije položila je zakletvu i postala ministar jednog važnog ministarstva. Ćutanje se očigledno isplatilo.

Nedeljna sednica Vlade Srbije podsetila me na tu mučnu scenu od pre petnaestak godina.

Gotovo dva sata u mučnoj atmosferi, gazda u ulozi gosta, prozivao je i potčinjavao, pretio turobnim likovima poređanim u krug. I dok su oni pognute glave, pogleda uprtog u sto ispred sebe, čekali kad će doći na red, predsednik svih građana je, upkos raskoraku sa Ustavom Srbije, udarao kao u džak, nasumice, čas jednog, pa drugog.

„Niste Bogom dani da uživate u sekretarici, automobilu.“

Pretio je da će ispitvati ministre, da će im oduzeti priilegije, da će ih ako treba smeniti u parlamentu, jer ima većinu. Nervirala ga je zvonjava telefona, jer njemu nikada ne zvoni.

„Pogledate sebe – koliko vas je bio na vikend odomorima, kada je bilo najviše pritisaka oko električne energije? Morali ste zbog dece, porodice… a ovde se deo ljudi smrzavao. Hoćete u Pariz i London, a u Kinu da radite ne… Razmislite dobro šta ste radili. Direktore javnih preduzeća ja moram da opominejm gde nema struje, iako sam svake godine ukazivao na problem“, trajala je Vučićeva tirada.

I niko da se usprotivi, da kaže nešto u svoju odbranu, pa je Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa delovao kao svetlo na kraju tunela koji se ubrzano obrušava..

Sve ostale instinkt za preživljavanje držao je čvrsto prikovane uz stolice. Nisu to bili ljudi od integriteta, znanja i struke, svesni da su do pozicija došli svojim zaslugama. Bili su to uplašeni ljudi koji su pristali da budu otirači, računajući da će biti gaženi s vremena na vreme.

A onaj koji je izabrao ulogu ukrotitelja, pretnjama u direktnom prenosu pokušao je da prikrije svoje strahove i pošalje poruku da sve drži pod kontrolom. Baš onako kako se pre petnaest godina obrušio na saradnicu iz informativne službe SNS, jer mu je predstojao neprijatni intervju i čin izvinjavanja Danasu. Ponovo je do izražaja došla sujeta, kontrola i narcistička ranjivost.

Reklo bi se vuk dlaku menja, ćud nikako.