Vučković (Fondacija Centar za demokratiju): Od Zakona o radu i Zakona o štrajku zavisi poglavlje 19

„Ta dva zakona će biti pravni propisi od kojih će zavisiti zatvaranje poglavlja 19 u pridruživanju Srbije EU ako se klaster 3 otvori“, rekla je Vučković u debati „Štrajk u nedostatku novog Zakona o štrajku“.

U klasteru 3 je, kako je rekla, poglavlje socijalna politika i zapošljavanje, a ta dva zakona će biti ključni u ocenjivanju usklađenosti pravnog sistema Srbije sa standardima EU.

Dodala je da je Zakon o štrajku, koji je danas na snazi, donet 1996. godine, a da je 2018. godine napravljen Nacrt novog Zakona o štrajku, ali da nije usvojen.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Bojan Urdarević ocenio je da Zakon o štrajku, koji se primenjuje, nije bio loš propis za vreme kada je donet, ali da ne može da se govori da nešto što je usvojeno 1996. godine, a odnosi se na „živu“ materiju može da se primenjuje i 2025 godine.

„Ključne tačke koje nisu u skladu sa međunarodnim standardima odnose se na definiciju minimalnog procesa rada tokom štrajka i odabir službi od javnog interesa u kojima mora da se obezbedi taj minimum rada“, rekao je Urdarević.

Naveo je da zakonom nije definisano ko utvrđuje da li je štrajk zakonit ili nije, pa ispada suprotno svim međunarodnim standardima, da to utvrđuje poslodavac.

To je, prema njegovim rečima, veliki propust, i spisak službi od javnog interesa je preširok u odnosu na ono što međunarodni standardi traže.

„Svaka od službi bi morala da ima utvrđen minimum procesa rada, u nekim službama je to uređeno zakonom, a u nekim kolektivnim ugovorom, pa ni tu nema principijelnosti“, rekao je Urdarević.

Prosveta se, kako je naveo, u Srbiji smatra delatnošču od javnog interesa, a po međunarodnim standardima nije baš tako.

Morao bi se, prema njegovim rečima, napraviti katalog delatnosti za koje se smatra da je neophodan minimum procesa rada i regulisati tako da to ne može da utvrđuje osnivač kao do sada ili direktor u javnim preduzećima, već bi to trebalo da bude rezultat socijalnog dijaloga između socijalnih partnera.

Srbija, kako je rekao, spada u zemlju gde se primenjuje kontinentalno pravo za razliku od Francuske i ima obavezu najave štrajka, a pojedine države ne poznaju taj modalitet kojim se otupljuje njegova oštrica.

„Prošle godine štrajk u Evropi je bio aktuelan i opasan, stao je saobraćaj u Nemačkoj, što znači da štrajk, kao institut nije izgubio na značaju samo u Srbiji je nekako stavljen u pogrešan kontekst i državnim intervencionizmom oštrica sindikata je oslabljena, pa se štrajka niko puno ne boji“, rekao je Urdarević.

Dodao je da štrajk treba da bude poslednje sredstvo za oprez poslodavcu, a često je u kolektivnim ugovorima navedeno da dok poslodavac poštuje taj ugovor da je zabranjen štrajk, iako se štrajk može ograničiti samo zakonom, što predviđa i Ustav Srbije.

„Materija o štrajku je dosta zapuštena, da li svesno ili nesvesno, da li nekome odgovara ovakav zakon? Treba ga menjati, osavremeniti, razmisliti o još nekim vrstama štrajka, u Srbiji se pominje genralni štrajk, ali ne sećam se da je bio skoro, možda 5. oktobra“, rekao je Urdarević.

Dodao je da međunarodno pravo ne daje definiciju štrajka, a da Međunarodna organizacija rada svesno zaobilazi definiciju i prepušta nacionalnom zakonodavstvu svake države da reguliše to pravo.

Profesorka Biljana Stojković rekla je da su zakonski okviri štrajka namerno zapušteni, da zakon nije usaglašen sa međunarodnim propisima, upravo da bi se koristio kao batina režima protiv radnika i njihovih prava.

„I studenti su pregazili svoja ovlašćena tela, a to su studentski parlamenti koji su bili i napravljeni tako da sarađuju sa režimom. Isto tako su prosvetni radnici bili prinuđeni da pregaze reprezentativne sindikate koji nisu stali u njihovu zaštitu, već su razmišljali kako da se dogovore sa režimom. Čini mi se da je na delu gerilsko organizovanje postalo ružno, upravo zato što zakoni ne štite radnička prava“, rekla je Stojković.

Potpredsenik Saveza samostalnih sindikata Srbije Duško Vuković ocenio je da je važeći Zakon o štrajku zapravo zakon o onemogućavanju štrajka.

„U novom Zakonu o štrajku ne možemo da pričamo dok se društvo Srbije ne restartujre. Da li zaposleni u obrazovanju rade nešto što je protivzakonito, a živimo u društvu koje ne poštuje zakone. Živimo u doba kada nema društvenog dijaloga, kriza je političkog sistema, socijalnog dijaloga, oni koji donose zakone ne primenjuju ih ili ih krše“, rekao je Vuković.

Sindikati, prema njegovim rečima, ne treba da se odreknu prava na štrajk, ako se ne poštuje pravo na zaradu, radno vreme, ne plaća porez, ne obezbeđuju uslovi rada.

I zbog toga se od radnika očekuje, kako je rekao Vuković, da na nezakonite odluke donose zakonitu odluku.

„Holandija nema Zakon o štrajku, nego te probleme, vezane za prava radnika koje krši država ili privatan poslodaac, presuđuje sud“, rekao je Vuković.

Debatu je organizovala Fondacija Centar za demokratiju, u okviru projekta „Radna prava i dostojanstven rad u socio-ekonomskim reformama u Srbiji – Crno na belo“, a uz podršku Međunarodnog centra Olof Palme.