Žarko Korać: Vučić to zna i za njega je ovo možda najgora vest koju je dobio poslednjih meseci…

Sloboda medija je zvuk demokratije, govorio je Bendžamin Frenklin. Ako su građani neobaviješteni, ako im uskraćujete pravo na izbor, uskratili ste im i demokratiju. Čudno je da Evropa do sada nije mnogo obraćala pažnju na medijske (ne)prilike u Srbiji, kaže Korać za Pobjedu, a prenosi N1.

Ovako psiholog Žarko Korać, penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, za Pobjedu komentariše političku buru nastalu nakon najnovijeg pokušaja predsednika Srbije Aleksandra Vučića da pod svoju kontrolu stavi dve preostale slobodne televizije u toj zemlji – N1 i Nova S, kao i nekoliko štampanih medija i portala.

Na pitanje ovog medija zašto Evropska unija ignoriše konstantne pokušaje predsednika Vučića da uguši svaki slobodan glas, profesor Korać odgovara da u Evropi „teško mogu i da zamisle ovakav stepen neslobode“.

„Crnogorska medijska slika daleko je od idealne, ali je slobodnija u odnosu na Srbiju. Mislim da nema evropske zemlje u kojoj ćete naći sličnu kontrolu medija. Kad kažem evropska, mislim i na Crnu Goru, na Bosnu i Hercegovinu, na Hrvatsku, Sloveniju, Kosovo, Severnu Makedoniju. Rusiju i Bjelorusiju ne računam, jer tamo i nema slobodnih medija“, kazao je on.

On još dodaje: „Vučić je kupovao medije, skoro uvek preko posrednika, preko trećih lica, pa su danas nominalni vlasnici Kurira ili televizije B92 osobe koje nemaju nikakve veze sa medijima. Reč je o fiktivnim, skrivenim vlasnicima; pravi vlasnik je Vučić, koji ih kontroliše. Ostale su te dvije televizije, od kojih jedna – N1 televizija od prvog dana direktno prenosi proteste, pa građani svojim očima mogu da vide što se dešava na ulicama gradova u Srbiji“.

Ostali mediji ignorišu stvarnost?

Naravno. Pogledajte, na primer, Politiku, najstariji dnevni list na Balkanu: gora je i neprofesionalnija nego u vreme Slobodana Miloševića. Devedesetih godina prošloga veka Politika je bila ozbiljno politički zloupotrebljena. Danas nije reč samo o političkoj zloupotrebi, nego i o sunovratu novinarskih i profesionalnih standarda. Nepismena i polupismena lica, neobrazovana i beznačajna imena dobila su medijski prostor. Umesto nekada uglednog dnevnog lista, Politika je profesionalna sramota. Zasluženo ima katastrofalno nizak tiraž.

Jeste li zaista očekivali da će slobodu medija tolerisati režim na čijem je čelu čovek koji je krajem devedesetih bio ministar informisanja Slobodana Miloševića?

Imate pravo. Po svojoj prirodi, Vučić je antidemokratska ličnost. On je autoritaran čovek, koji se u političkom i vrednosnom smislu formirao u Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Šešelja. Kada je Tomislav Nikolić osnovao Srpsku naprednu stranku, Šešelj je već deset godina bio u Hagu i iz zatvora vodio radikale. Vučić se nije odmah priključio Nikoliću, nego je izvesno vreme ostao lojalan Šešelju. Tek kada je novu stranku video kao šansu za svoj politički uspon, priključio se Tomislavu Nikoliću, koga je ubrzo svrgao.

Na tu Vas epizodu podsećam jer ona ilustruje Vučićevu ličnost: godinama je bio verni sledbenik čoveka koji je autokrata, nasilnik, koji preti političkim protivnicima, podiže pištolj na studente, koji je nesposoban da govori istinu. Ako sa takvim liderom nemate problem, ako kao mlad čovek u tome nađete sebe, teško da ćete se kasnije promeniti. U tom smisli, Vaše pitanje je na mestu: ko je uopšte mogao od Vučića očekivati da postane proevropski političar?! Možda Angele Merkel i još nekih evropskih zvaničnika, očito „palih“ na njegovu glumu, koja je na nivou provincijskog pozorišta.

Srpsku naprednu stranku Vučić vodi na isti način na koji je Šešelj vodio radikale.

Kako?

Bahato, agresivno, osiono. Vučić vređa, blati, obmanjuje. Nikada nije učestvovao ni u jednoj javnoj debati sa nekim ko je njegov stvarni politički oponent.

Zašto?

Nije lako razumeti taj nakaradni način razmišljanja. Onoga trenutka kada sedne za sto i sa nekim ravnopravno razgovara, autoritarna ličnost ima utisak da je sebe srozala. Vučić veruje da je neprikosnoveni vođa, tiranin koji sebi ne sme da dozvoli dijalog sa potčinjenima. Rusi su imali dobar izraz – car samozvanac.

Vučić o sebi misli je bog, uvek je u pravu, sve najbolje zna. Iako, pritom, mišljenje menja doslovno svakog dana – nekada od prepodne do popodne. I neprekidno ne govori istinu. Neću se baviti psihoanalizom, samo ću reći da mnogi greše kada misle da je koren takvog ponašanja nesigurnost. Nije. Koren autoritarnosti nije nesigurnost.

Nego?

Korać: Autoritarne ličnosti formiraju se u autoritarnim porodicama, gde je obično otac neprikosnoveni autoritet i gazda. O tome je odlično pisao Vilhem Rajh: „Slušaj, mali čoveče“ i slično. Rajh je takav karakter nazvao – biciklistom. Biciklista je čovek koji saginje glavu pred onima koji su gore, iznad njega, dok, poput pedala, istovremeno nemilosrdno gazi sve koji su ispod. Vučić je tipičan primer bicikliste. U odnosu na one koji su iznad njega, a to su spoljni partneri, ljubazan je i snishodljiv.

Postoje svedočenja da je, prilikom susreta sa Angelom Merkel, nosio svesčicu u kojoj je uredno zapisivao njene reči. Ili pogledajte njegovo ponašanje prilikom susreta sa Vladimirom Putinom: ono je izrazito inferiorno. Vučić, naime, zna da ekonomski, politički i vojno moćne države i te kako mogu da mu politički naude. Zato sa njima nema tog autoritarnog stava, vređanja i oponiranja, naprotiv! Uglavnom ćuti, dok kasnije javnosti prenosi što im je sve tobože rekao, a što nismo videli.

Viktor Orban je, na primer, u tom smislu sličan Vučiću. Problem sa autoritarnim ličnostima nije samo u politici koju zastupaju, nego i u načinu na koji vide politiku i vlast.

Evropa je previše uložila u predsednika Vučića, tvrde pojedini zapadni analitičari. Je li?

Evropa ima svoje probleme – od rata u Ukrajini do izvesnog tehnološkog i ekonomskog zaostajanja za Amerikom.

Dok sam bio potpredsednik vlade Zorana Đinđića, a i kasnije, kao opozicionar, imao sam priliku da razgovaram sa brojnim evropskim političarima. Neki od njih su bili i veoma uticajni, ali su često pokazivali duboko nepoznavanje našeg regiona. Naravno, imali su svoje savetnike i eksperte za naš region, ali su odluke donosili u skladu sa interesima zemlje ili institucije iz koje dolaze.

Dugo je bez oštrije reakcije prolazilo mnogo toga što smo mi u Srbiji zamerali Miloševiću, sve dok tadašnji predsednik Srbije nije prepunio čašu i počeo da ugrožava stotine hiljada Albanaca na Kosovu. Zapad je tek tada reagovao, i to je bio prvi put da je NATO ušao u rat. Hoću da kažem da je Zapadu očito potrebno vreme da bi izašao iz kolotečine političkih odluka koje donosi. U ovom momentu kod njih ne vidim naročito interesovanje za Srbiju, a pitanje je i koliko su njihovi građani, oni koje oni predstavljaju i koji ih biraju, uopšte zainteresovani za region Zapadnog Balkana.

Interesovanje pokazuju zapadni mediji: nedavno su neki od najuticajnijih objavili izuzetno kritičke tekstove o predsedniku Vučiću. Šta Vam to govori?

To je veoma značajno. Kada ozbiljni zapadni mediji, oni poput Ekonomista, Gardijana i sl. počnu da pišu na ovakav način, sledi promena politike. Reč je o veoma uticajnim novinama, koje čitaju donosioci najvažnijih ekonomskih i političkih odluka u svetu. Njihovi tekstovi su po pravilu indicija, najava onoga što će se dogoditi. Vučić to zna i za njega je ovo možda najgora vest koju je dobio poslednjih meseci: raspoloženje i odnos prema njemu se očito menjaju. U Srbiji se to raspoloženje već promenilo, sad se menja i spolja. Vučićev „medeni mesec“ sa Zapadom konačno je završen. Nisam siguran da će to u ovom momentu Srbiji biti mnogo od pomoći.

Ceo tekst možete pročitati OVDE