Antonić protiv Antonića

Antoniću se mora priznati jedna stvar – korektnost u polemici. Ne poseže on za, ovde uobičajenim argumentima, tipa „baba mu bila kurva“; tačno navodi citate. Ali problem je (njegov, naravno) što uopšte ne poseže za argumentima. Nabraja on sve što mu nije po ukusu u mojim tekstovima, samo nigde, recimo, da mu se omakne pa da kaže: „Basara je masno slagao napisavši o Vuku Karadžiću OVO.“ Pa da – valjda je naučni radenik – navede neko ONO koje će opovrgnuti OVO. Jok, more. Slobodan doktor Antonić istražuje misterije moje motivacije. Po Antoniću – ja sam te novinske tekstove pisao da bih se obogatio i izborio za novo ambasadorsko mesto; da bih se dodvorio Drugoj Srbiji; da bih iskalio pizmu zbog toga što me nisu „na vreme“ primili u Akademiju i sve tako nešto.

Akademije što se tiče, o njoj sam kritičke tekstove počeo da pišem sa nepunih trideset godina. (Da ne bi Antonića, ni sam ne bih znao koliko mi se žurilo.) A odavno sam prestao da ih pišem, jer me SANU ne interesuje ni pod tačkom razno. Mada često ne odaje takav utisak, Slobodan Antonić nije lud i dobro zna da se u Srbiji pare, položaji i privilegije stiču isključivo učlanjenjem u „saborni“ hor i inkantacijama dnevnopolitičkih dogmi i mantri. Ali on isto tako, recimo, dobro zna da u Statutu Vojvodine nema ni D od „državnosti“, da čak nema – Dušan Pavlović je tu skoro dokazao – ni istinske autonomije. Što ga uopšte ne sprečava da, zajedno sa svojim pajtašima, histeriše i najavljuje nekakvu secesiju. Ta dvestagodišnja potuljenost, ta džiberska strategija „držte lopova“, „ovaj ne voli kralja“, „ovaj mrzi druga Tita“ koja je svoje logično i (valjda terminalno) ishodište doživela u patriotskom cirkusu pod čijom šatrom svako ko, na primer, kaže „pokradoše popečitelji usred ekonomske krize milione evra“ bude proglašen za „ružitelja i rušitelja Srbije“ , eto to je ono što me motiviše da pišem tekstove kakve pišem.

Nema, naravno, boljeg utočišta za preambiciozne mediokritete i paranoike, od lažnog, sve lažnijeg i sve ljigavijeg patriotizma. Sve on pokrije, pa i kvazimesijanske Antonićeve palamudnjave o „graditeljima Vavilonske kule“ koji danonoćno rade na potiranju srpske tradicije, identiteta, srpskog bića i pića. Ne znam samo kojim li su trikom briselski zaverenici naveli takvog jednog patriotu kakav je Koštunica, da kao predsednik vlade Srbije ode na Mećavnik da prisustvuje svetogrdnom činu na kome je – umesto filma – sahranjena svaka blagočestivost i svako poštovanje Boga, na koga se Ruho toliko poziva. Svima toplo preporučujem da pročitaju Antonićev tekst. Sve je tu rekao o sebi i sebi sličnima. A gazda Vučela bi mogao da mi pošalje neku kintu za reklamu. Lepo kaže Antonić: vreme je da se obogatim.