Brisel (1): U metrou nepoznatog grada

Oprečnost svega što sam čula o ovom gradu podstaklo je moju želju da ga vidim. I da sa strepnjom ide za nepoznatom osobom – gore, dole, levo, desno i sve dublje u grotlo metro stanice. Prosto sam iznenađena da neko može biti tako fin i kulturan prema strancu. I da namerno „izgubi“ svojih deset minuta vremena kako bi me odveo do metro stanice, za koju sam pitala. Što se mene tiče, najbitnije je da mi pokaže pravi smer.

Kao i svaki turista u nepoznatom gradu prilikom dolaska sa aerodroma pokušala sam na osnovu mobilne aplikacije da pronađem metro stanicu kako bi otišla u ranije rezervisani hotelski smeštaj. Koliko god nešto delovalo „lagano“ na aplikaciji, ipak u stvarnosti je drugačije. Meni je poseban problem da odredim smer. Došla sam do jedne od brojnih stanica i pitala ljude da li je to smer u kome treba da idem. Kategorički su to negirali i pokušali da objasne da moram da uđem u samu stanicu metroa. Samo objašnjenje je bilo konfuzno. I tu počinje moj najveći utisak o Briselu. Mladić koji je pokušavao da mi objasni a zatim i shvatio da je to jako teško za objasniti, rekao mi je da ga pratim. S trenutkom nesigurnosti „da li treba pratiti nepoznatu osobu u nepoznatom gradu“ odlučujem se da ipak krenem za njim. Ipak smo okruženi brojnim ljudima na stanici. Odlazak do stanice i pravog smera trajao je desetak minuta. Sve vreme mi je nepoznati mladić objašnjavao, dole, levo, desno… ovde kupuješ kartu, kako se koristi aparat za kupovinu karata, gde se ulazi, pa sve do stanice i sa kratkim objašnjenjem da metro stiže za šest minuta i gde mogu da to gledam. Objasnila bih sigurno, ali da vodim nekog na stanicu… ne znam. Nisam sigurna. U svakom slučaju prvi utisak o Briselu je bio neverovatan da je neko odvojio deset minuta svog vremena kako bi me odveo do stanice, i zatim nastavio svojim putem. Mislila sam da je to izuzetak. Onda je došao dan povratka za Beograd i ponovo odlazak na aerodrom iz hotelskog smeštaja. Isto sve, ali u suprotnom smeru.