Eto ti ga Mile Dodik

Tek što je naš prezident pod pritiskom nemilih događaja ispravno zaključio da spektakularana, ali jalova odbrana Kosova i nemar prema zbivanjima u zemlji lako mogu dovesti do kosovizacije ostatka Srbije, eto ti ga Mile Dodik. Ponosno stupa na scenu. Zdravo se uskopistio (u Bosni bi rekli – pohasio) i sprema se da nešto započne. Kao i dugi niz njegovih prethodnika, Mile ima pomalo maglovitu ideju o ciljevima; pretpostavljam da je to nezavisna Republika Srpska, a posle enozis sa majčicom Srbijom. I Mile je – poput prethodnika – čvrsto uveren da se politički (pa i geopolitički) naumi najefikasnije postižu pravljenjem pizdarija. Tako to biva u Srba; u suštini orijentalna struktura srpskih vlasti svakom voždu daje apsolutnu moć, a voždovi posle tu moć pobrkaju sa moći države kojom gospodare. Njihove samovolje perfektno funkcionišu unutrar domena njihove despotske vlasti, pa im pre ili kasnije voda uđe u uši i serdari požele da svoje samovolje apsolutizuju i „preliju“ izvan granica svojih satrapija.

Ostatak sveta, međutim, uopšte nije spreman da se povinuje samovoljama srpskih megalomana i zbog toga se vrlo često preko granice „srpskih zemalja“ pruži neka dugačka ruka i pukne zvonka šamarčina. To se odmah kvalifikuje kao „srbomržnja“. Čak i kada nisu ratoborne, srpske vlasti ne uspevaju da se oslobode megalomanije i puste želje da Srbiju promaknu u rang ravnopravnog činioca svetske politike. Posledica su tzv. „strateška partnerstva“ sa velesilama; na momente se stiče ustisak da je Srbija zapravo kohezivni faktor partnerstva Rusije, Amerike i Kine. Ispada da je partnerstvo sa Srbijom jedini zajednički interes pomenutih država. To, naravno, ne mora da bude ništa loše. I ne bi bilo loše da nije ovdašnje osobine da se dobre stvari prekonoć pretvaraju u loše.

Za koji dan stiže nam Medvedev. Dočekaće ga orkestrom od sto truba, suzama radosnicama, hlebom i solju, ko zna sa čim sve ne. Medvedev će, shvatljivo, biti ljubazan; daće neku kintu, prozboriće koju o bratstvu, prijateljstvu, slovenstvu. I to je ono čega se bojim. Očas će naši serdari zavidnu moć majčice Rusije osetiti kao svoju. Ne bih da budem ptica zloslutnica. Ali posle posete ruskog prezidenta, treba očekivati eskalaciju pizdarija u Bosni i mnoge nepromišljene poteze Beograda. Vredi li im – već sada obuzetim svetskopolitičkim plamenom – skretati pažnju da Srbija ima duplo manje stanovnika, mnogo manje vojske, para, zaliha nego, recimo, Moskva. Vredi li im pominjati da tu strateškog partnerstva ne može biti? Može li im se dokazati da je – održavajući dobre odnose sa velesilama – ipak mnogo bolje ugledati se na Dansku, Holandiju, Češku i Mađarsku?