Igra staklenih perli

Poglavica je narogušen; poglavičini bojovnici drže koplja na gotovs, saspens raste; već vidimo plavokose delije kako se krčkaju u kazanu. Kad – ne lezi vraže. Vođa pustolova vadi ogledalca, đinđuve, peroreze i velikodušno ih poklanja urođenicima koji momentalno bacaju koplja u trnje i ushićeno se odaju uživanju u magiji čarobnih proizvoda superiorne civilizacije. Kako stvari stoje, izvesni krugovi u vladajućem establišmentu se prema ovdašnjoj sirotinji raji ponašaju upravo kao američki avanturisti. Zapravo, svi se tako ponašaju. Evo jednog od mnoštva primera.

Na Svetog Nikolu Evropska unija otvara granice i za stanovnike ovog polumračnog vilajeta, što je krajnje dobra vest. Neka razumnija vlada bi time bila zadovoljna. Nije to mala stvar, ma koliko je evroskeptici minimizovali; sloboda putovanja nema veze ni sa kakvim ideologijama i skepticizmom. Ona je sastavni deo ljudske slobode. Ali, ne! Naše ubaše ne umeju da se obuzdaju i da se zadovolje postignutim. Nekom je, valjda Boži Đeliću, palo na pamet da bi se od cele stvari mogao napraviti dodatni politički marketing. Pa su, shodno tome, odlučili da pedesetak građana Republike Srbije pošalju u EU, o državnom trošku; valjda da je vide iznutra, pa da posle „šire istinu“. Naivčine bogzna kako tapšu ovom gestu, ali ja ti vidim dvostruku sprdačinu: i sa državom i sa narodom. Kao prvo, protivzakonito je trošiti državni novac na organizovanje zajebantskih turističkih izleta u inostranstvo. Ako tih pedeset putnika nema nikakva državna posla u Jevropi, a ne vidim kako bi ih mogla imati, onda bi valjalo postaviti pitanje: u čemu je poenta i ko to plaća? Drugo, mada nisam baš nedremano pratio razvoj situacije oko ovog projekta, zna li se na osnovu kojih kriterijuma je odabrano pedeset srećnika kojima će dupe videti puta? Sve mi to liči na ona sublesasta masovna reklamna venčanja pred Skupštinom koja bi neobaveštenom posmatraču iz EU ponajviše ličila na praznik svingera. Razumem ja da je ovde besparica i siromaštvo, a još bolje razumem da su političari besprizorni tipovi koji ne prezaju ni od čega radi malo reklame. Ali ne razumem ljude koji pristaju da se stave u ulogu urođenika i da se mahnito raduju đinđuvama i ogledalcima. Slušam danas na radiju da je narečeni Đelić sredio da JAT (zove ga – nacionalni avoioprevoznik) da besplatne karte pedesetorici evroputnika. Moram da zakeram. Po kom osnovu? Da li je u ovoj državi zaista promenjeno društveno uređenje ili još tapkamo na razvalinama realnog socijalizma. Ili smo sišli korak niže, u rodovsku plemensku zajednicu, gde se distribucija dobara vrši na osnovu blagonaklonosti poglavice, veća staraca i plemenskih vrača? Ili smo – avangardni kakve nas je Bog dao – otišli u totalnu krajnost i pretvorili se u onu Borhesovu vavilonsku zajednicu u kojoj je na snazii lutrija kao politički sistem. Da li to znači – ne daj bože pokore i gladi – da bi u slučaju nedostatka hrane, naše političke subaše nahranile petstotinak izabranih a ostalima to predstavili kao veliki državnički potez.