Samo jedna zemlja na svetu proizvodi svu hranu koja joj je potrebna: Evo koja

Da li znate koja je to zemlja?

Evo kako je to postigla Gvajana.

Zamislite ovo: zemlja manja od Ajdaha po površini, gde većina ljudi živi sabijena uz uski obalni pojas, dok 85% teritorije prekrivaju nepregledne prašume. Po svim konvencionalnim shvatanjima, ovo ne bi trebalo da bude mesto gde ljudi uspevaju da reše jedan od najstarijih izazova civilizacije – da se potpuno izdržavaju sopstvenim resursima.

Ipak, Gvajana, južnoamerička zemlja sa oko 830.000 stanovnika, tiho je postigla ono što nijedna druga zemlja na svetu nije: potpunu samodovoljnost u svim osnovnim grupama hrane, piše Science Focus.

Otkriće dolazi iz revolucionarnog istraživanja objavljenog u časopisu Nature Food, koje je analiziralo 186 zemalja kako bi utvrdilo koliko svaka teoretski može da prehrani svoje stanovništvo isključivo domaćom proizvodnjom.

Rezultati su bili jasni: samo je Gvajana postigla samodovoljnost u svih sedam osnovnih grupa hrane – voće; povrće; mlečni proizvodi; riba; meso; mahunarke, orašasti plodovi i seme; i skrobni proizvodi.

Prošetajte bilo kojom pijacom u Džordžtaunu, glavnom gradu, i slika je jasna: tezge prepune lokalnog pirinča, korenastog povrća poput kasave, sveže ribe, voća i drugih proizvoda, većina ih proizvedena unutar granica Gvajane.

Gvajana se nije izolovala od sveta; i dalje trguje kao svaka moderna zemlja. Ono što je izdvaja je činjenica da zemlja poseduje kapacitet da zadovolji sve nutritivne potrebe svojih građana koristeći isključivo sopstvenu zemlju i vode.

Zemlja koja ima recept za uspeh

Da bismo shvatili koliko je ovo dostignuće izvanredno, pogledajmo geografska ograničenja Gvajane. Zemlja je smeštena između Venecuele, Brazila i Surinama, sa većinom stanovništva koncentrisanog duž obalne ravnice koja zauzima manje od pet procenata ukupne površine.

Unutrašnjost dominira drevni Gejanski štit – geološka formacija netaknute prašume koja, iako ekološki neprocenjiva, nudi malo prostora za poljoprivredu velikog obima.

Što ovu priču čini još impresivnijom je pristup Gvajane očuvanju prirode. Zemlja je postigla samodovoljnost ne uništavajući prirodno nasleđe, već maksimalno iskorišćavajući ograničene poljoprivredne površine. Dok krčenje šuma pustoši veći deo Južne Amerike zbog poljoprivrede i stočarstva, Gvajana je sačuvala više od 85% originalne šume.

„Klima u obalnom regionu Gvajane izuzetno je pogodna za proizvodnju useva,“ objašnjava Nikola Kanon, profesorka poljoprivrede na Kraljevskom agronomskom univerzitetu u Glosterširu, Velika Britanija.

Brojevi to potvrđuju: zemlja leži između jedne i devet stepeni severno od ekvatora, sa toplim vremenom tokom cele godine, obilnim padavinama, visokom vlagom i, što je ključno, plodnim glinenim zemljištima koja je Amazonski rečni sistem nanosio milenijumima.

Ali sama klima ne objašnjava uspeh. Ovi tropski uslovi postoje širom Južne Amerike, a ipak susedne zemlje imaju problema sa sigurnošću hrane. Razlika je u tome kako je Gvajana iskoristila ograničene obradive površine.

Više sa manje

Dok je u mnogim delovima sveta poljoprivreda bazirana na monokulturi – gajenju jedne vrste useva na ogromnim uniformnim površinama – gvajanski farmeri primenjuju drugačiji pristup. Oni koriste međusobno gajenje (intercropping) – dve ili više kultura se sade zajedno na istom polju, pri čemu svaka koristi sopstveni „niš“ i resurse u različito vreme.

Ova praksa je industrijska poljoprivreda napustila pre vekova, ali u Gvajani ostaje ključna za uspeh. Farmeri kokosovog oraha sade ananas ili paradajz između mladih stabala dok rastu. Kukuruz i soja koriste istu zemlju: soja prirodno „fiksira“ azot, dok kukuruz crpi hranljive materije u drugom periodu sezone.

Kada se pravilno primeni, prednosti mogu biti velike. Međusobno gajenje zahteva pažljivo planiranje – sparivanje useva koji se prirodno nadopunjuju, a ne takmiče – ali kada farmeri postignu pravi balans, može poboljšati strukturu tla, povećati plodnost i pomoći u kontroli štetočina bez velike hemijske intervencije. Takođe, rizik je raspoređen tokom sezone: ako jedan usev pati zbog vremenskih uslova, štetočina ili tržišnih oscilacija, drugi i dalje može uspevati.

Od osnovnih useva poput pirinča i kasave do raznovrsnog voća i povrća, ova poljoprivredna raznolikost ne samo da hrani ljude – već aktivno neguje zemljište. Ono što je Gvajana tiho sačuvala je ono što moderna poljoprivreda sada ponovo otkriva: biodiverzitet nije samo održiv, već i neophodan.

„Međusobno gajenje nudi mogućnosti za povećanje produktivnosti,“ primećuje Kanon. Tehnika može poboljšati prinose 1,2 do 1,5 puta u odnosu na pojedinačno gajenje, „pokazujući jasnu prednost“.

Ovo nije samo način da se iz istog prostora izvuče više proizvoda. Raznovrsnost stvara prirodnu „osiguravajuću mrežu“ protiv neuspeha useva koji mogu uništiti monokulturalne sisteme.

Kako kaže dr Majkl Rapinski, istraživač etnoekologije u Nacionalnom muzeju prirodne istorije u Parizu: „Postoji stara izreka: ‘Ne stavljaj sva jaja u jednu korpu.’ Diverzifikacija osnovnih useva slična je diverzifikovanom portfoliju akcija.“

Industrija banana je naučila ovu lekciju na težak način. Sorte ‘Gros Mišel’ dominirale su globalnim tržištima do 1950-ih, kada je Fusarium – poznata kao „Panamska bolest“ – gotovo preko noći uništila komercijalnu proizvodnju. Danas uobičajena sorta Cavendish suočava se sa sličnim pretnjama i podseća koliko je monokultura ranjiva.