Kad monarhisti utihnu

SPO je, pretpostavljam, ostao veran ideji monarhije, ali radikali i dssovci su – principijelni kakvim ih je bog dao – prešli u tabor zakletih republikanaca. Ništa čudno: u Srbiji su impulsi guzice ključni faktor uobličavanja političkih doktrina. Razumem Miloševića i socijaliste; ljudi su komunjare, po prirodi stvari ne mogu biti za kralja i otadžbinu. Ali zašto nikom posle petooktobarskog prevrata nije palo na pamet da predloži referendum na kome bi narod odlučio o budućem društvenom uređenju, ne znam.

Znamo, međutim, način na koji je legalna Kraljevina Jugoslavija pretvorena u republiku. Dobili bi republikanci na tom referendumu, nema zbora. Ali, ako baš hoćemo da cepidlačimo, bez održanog referenduma, postpetooktobarska vlast je – htela to ili ne – smelo nastavila Titovim, u suštini nelegalnim putem. Ni to nije čudo. Taj put je širok i udoban za svakoga ko je na vlasti, ali je svakim danom sve trnovitiji za ponosnog nosioca republikanskog suvereniteta – narod. Dok sam bio mlađi, znao sam satima da sa mojim prijateljima – republikancima vodim žučne rasprave o prednostima monarhije. Ključ je, gospodo, u nosiocu suvereniteta; sve ostalo je sporedno i varira od slučaja do slučaja, od države do države, tako da imamo i napredne kraljevine i zulumćarske republike. A i obratno, razume se.

Problem Srbije nije to što je republika; problem su „republikanci“. Politička situacija je ovde, zapravo, jako slična onoj u antičkoj Atini u kojoj je demokratija bila nesporna, ali ograničena na uski sloj slobodnih građana, dočim su robovi, žene i deca – današnjim rečnikom „manjinske grupe“ – bili lišeni svih prava. Valjda zbog toga što pripadamo vizantijskom kulturnom krugu, naše vladajuće vrhuške postupaju slično kao atinske oligarhije s tim što organizuju „slobodne i demokratske izbore“. Neću da budem toliko zadrt pa da kažem da ti izbori nisu zaista slobodni i demokratski. Ali ću reći da posle izbora ovde više ništa nije slobodno ni demokratsko.

Mandat nosioca suvereniteta, naroda, naši voždi prekonoć otmu, prisvoje i vršljaju po zemlji i inostranstvu kako im padne na pamet. Narod je, u političkom smislu, samo jedna od funkcionalnih apstrakcija; njegova bezobličnost i amorfnost onemogućava da „oseti“ da je lišen suvereniteta. Ali kralju – konkretnoj ličnosti – suverenitet ma koliko bio simboličan nikada ne može biti oduzet. Osim toga, monarhije – ma kakve bile – uvek podrazumevaju određen nivo upristojenosti, protokolarnosti i cermonijalnosti koje automatski diskvalifikuju vladavinu neposrednosti prostakluka i diletantizma – dvaju najvećih neprijatelja Republike Srbije i srpskog naroda. I konačno, nema u postojećim ustavnim monarhijama kralja koji raspolaže takvom merom moći i bahatosti koju prigrabi svaki naš republikanski serdar čim se dokopa kormila republike. Može biti da su baš zato, u čast svojih kraljevskih ovlašćenja, naši republikanci na grbu republike zadržali simbol monarhije – krunu.