Foto: kancer.rs

Bolest pogađa uglavnom pacijentkinje starije životne dobi,ali može se sresti i kod veoma mladih osoba. Uzroci su veoma kompleksni, i uglavnom su kombinacija brojnih rizičnih faktora.

Riziku su izložene žene sa pozitivnom kancerološkom anamnezom u porodici-naročito prisustvom raka samih jajnika, debelog creva, dojke ili endometrijuma. U ostale rizične grupe spadaju žene koje su se lečile od neplodnosti, hormonskih disbalansa, kasno roditeljstvo ili kasni ulazak u menopauzu. Simptomatologija je netipična i zato se ova bolest i naziva „tihim ubicom“. Obolele žene dugo nemaju simptoma, a kada se isti jave, uglavnom su nespecifični- nadutosti, napetosti trbuha, oskudni bolovi u vidu tištanja, retko neuredna krvavljenja, a kada se pojave dramatičniji znaci- prisustvo tečnosti u trbuhu(tzv ascites) ili simptomatologija od strane kompromitovane funkcije digestivnog trakta- bolest je već u poodmakloj fazi.

Bolest ima četiri stadijuma.

I stadijum je kada je bolest ograničena samo na tkivo jajnika(nije probila kapsulu organa) i stopa izlečenja je veoma visoka.
II stadijum predstavlja zahvaćenost oba jajnika.

III i IV stadijum predstavlja raširenost bolesti na okolne i udaljene organe,i to je na nesreću momenat kada se pacijentkinje obraćaju lekaru, jer već postoji određena količine ascitesa u trbuhu i stomak počinje da raste. Ova podmukla bolest se veoma brzo, gotovo fudroajantno širi probijanjem kapsule jajnika,prorastanjem krvnih i limfnih sudova i trbušne maramice. Najčešće metastaze su u jetru i pluća.

Dijagnostika je čak i u ovim odmaklim stadijumima vrlo kompleksna i može se reći teška, jer je zahvaćenost organa male karlice i trbuha već prisutna. Ultrazvučni pregledi, multislajsni skener i magnetna rezonanca kao i PET sken pregledi su neophodni, a i neki proteini tzb tumorski markeri prisutni u krvi mogu dati pravac u ispravnoj dijagnostici. Ca 125 je onkološki marker koji je povišen najčešće višestruko,ali u prvom stadijumu može čak a i najčešće je negativan. On možda može predstavljati parametar skrininga,mada nije specifičan, jer može biti povišen i u nekim drugim benignim stanjima-endometrioza, teške upale, itd.

U lečenju ove podmukle bolesti postoji tzv. „zlatni standard“ a to je kombinacija kvalitetne hirurgije i hemioterapije. Operacije su vrlo radikalne, a nakon toga se pacijentkinje podvrgavaju hemioterapiji. Postoji i sinergistički učinak alternativne,tj. integrativne medicine, koji može biti veoma uspešan.Takav treba da bude i pristup lečenju-timski.

Ovih dana se mnogo govori o prevenciji i ranom otkrivanju, što u ovom slučaju predstavlja imperativ. Nikada se ne mogu postaviti protokoli koji će dovesti do eradikacije ove pošasti,ali redovne sistematske godišnje kontrole, naročito kod pacijentkinja sa opterećenom genetikom u smislu malignitet a, eventualno praćenje tumorskih markera,ali ne samoinicijativno, već po indikaciji lekara, i to specijaliste ginekologa i usvajanje zdravih životnih navika i osluškivanje svoga tela može pomoći da se reaguje na vreme i spase i omogući kvalitetan život.