Kaspijsko jezero: Tajanstveno more bez izlaza

Kaspijsko jezero nema vezu s okeanom: 100% je smešteno unutar granica pet država — Kazahstan, Rusija, Iran, Azerbejdžan i Turkmenistan.

S prostranstvom gotovo veličine Norveške, Kaspijsko svedoči o sopstvenoj moći i složenoj prirodnoj drami.

Kaspijsko jezero je više od geografskog entiteta — ono je ogledalo ljudskog odnosa prema prirodi. Njegov pad simbolički i stvarno pokazuje kako klimatske promene, ljudska aktivnost, politički ugovori i energetski interesi mogu da ugroze ekosistem veličine države.

Da bi se izbegla ekološka katastrofa nalik Aralskom jezeru, potrebno je hitno regionalno i globalno partnerstvo: održivo upravljanje vodama, poštovanje međunarodnih konvencija i investicije u nauku i zaštitu — što sve još čeka odlučnu akciju.

Geneza i formacija

Kaspijsko jezero potiče od drevnog Paratetis mora, dela Tetisa, koje je postojalo pre 30–60 miliona godina. Kada je Tetis ostao bez veza sa Atlantskim i Tihim okeanom, formirala su se Kaspijsko, Crno i Aralsko more. Zbog tektonskog podizanja i klimatskih promena, pre oko 5,5 miliona godina ono je postalo potpuno izolovan slani vodeni sistem – što ga odvaja od svih drugih akvatičnih tela na planeti.

Jedinstvena voda: ni slatkasta, ni morska

Salinitet Kaspijskog jezera se kreće oko 12‰ (ili 1,2%), što je otprilike trećina prosečnog saliniteta okeana (~35‰). Za poređenje, slatkovodne reke imaju oko 0,5‰. Ovo jedinstveno stanje – ni potpuno slano, ni potpuno slatko – kreira stanište retkih živih bića specifičnih za ovakve uslove.

Biodiverzitet: dom milionima vrsta

Život u sezonskim promenama Kaspijskog mora vrvi. Kontakt s rekom Volgom (koja obezbeđuje oko 80% slatke vode) i drugih 130 reka stvara raznovrsnu i specifičnu floru i faunu.

Evo nekih ključnih stanovnika:

Beluga jesetra – najveća slatkovodna riba na svetu. Njen ikra daje luksuzni kavijar

Kaspijska foka (Pusa caspica) – jedini morski sisar koji naseljava izvorno ovu vodenu masu

Ptice selice – ćubaste galebice, čigre i druge ptice nalaze utočište duž obala

Ovakva bioraznolikost čini Kaspijsko jezero jedinstvenim ekosistemom ugroženim masovnim pecanjem, izlivanjem nafte i degradacijom staništa.

Ekologija se menja: Jezero pod pritiskom

U poslednjih nekoliko decenija nivo vode značajno opada — izgubilo je oko 22.000 km² od 2000. godine, a prosečna dubina se smanjila za 2 m, najviše u kazahstanskom delu. Razlozi su mnogobrojni: klimatske promene, povećano isparavanje, izgradnja brana na reci Volgi i Uralu, kao i intenzivno korišćenje rečne vode za poljoprivredu.

Uzimajući u obzir projekte promene režima padavina i temperature, portugalski model predviđa pad nivoa od 8 do čak 18 metara do kraja ovog veka, dok neki scenariji govore o čak 30 m.

Pad vode direktno utiče na lokalne živote: luka Atyrau u Kazahstanu prestala je da funkcioniše, dok se obale povlače i do 20 km u odnosu na ranije stanje. Ekolozi upozoravaju: „Kaspijsko jezero je u stanju nestajanja,“ kako je poručio kazahstanski predsednik.

Ljudi i kultura uz jezero

Kaspijsko jezero nije samo voda i ribe — ono je svet složenih kulturnih veza. Fotograf Khashayar Javanmardi dokumentovao je živote ljudi uz obalu, opisujući vezu lokalaca s jezerom: “More je bilo nežnije u prošlosti, ali sada je ljuto na nas jer ga nismo dovoljno cenili.”

Ribe i peščane dine oko obala svedoče o milenijumima naselja, dok su istorijske civilizacije, na primer etničko pleme Kaspi, ostavile tragove još pre 75.000 godina.

Geopolitička slagalica: pet država, jedan vodeni svet

Granica Kaspijskog mora nikada nije bila jednostavna: pet zemalja deli teritorije i razmešta ekonomske zone prema Konvenciji iz Aktaua iz 2018. godine. Zajednički ciljevi utvrđeni su i 2003. Konvencijom iz Teherana o zaštiti životne sredine, čiji je cilj očuvanje vodenog ekosistema.

Negativne posledice konflikta između energetskih interesa i očuvanja prirode sve su izraženije: nafta, gas i industrijska aktivnost ugrožavaju ekološku ravnotežu.

Klima, turističke perspektive i budućnost

Prosečne letnje temperature kreću se između 24 i 26 °C, dok su severni delovi hladniji, a južni topliji. Region nudi netaknutu prirodu, starodrevne šume (npr. hirkansku oblast u Iranu), ostrva i poluostrva kao što je Miankale – UNESCO rezervat prebivališta ptica i biodiverziteta.

Za avanturiste, region predstavlja nezaobilaznu destinaciju: istorijski gradovi poput Bakua i Aktaua, biosferske, ptičje rute, izolovane plaže i prirodna čuda – sve ukrašeno metaforom jezera koje govori sopstvenu sudbinu.