Kažu Sase misle Novi Karlovci

Davne 1720. zbog pretrpljene velike štete u ratu sa Turcima, stanovnici Sremskih Karlovaca podneli su molbu da im se ustupe pustare Sase, Pazova i Jarkovci. Iste godine tri karlovačka trgovca zakupila su taj prostor. Prva naseljavanja vršili su, uglavnom, Karlovčani pa je 1745. godine naselje dobilo zvaničan naziv Novi Karlovci.

Tipično vojvođansko selo: dve ulice „u krst“, crkva i škola u centru a okolne ulice seku se pod uglom pravim, da bi „lenjire po njima mogao da praviš„.

Na jednom kraju sela živi na daleko poznata vračara Jela koja je, šapuću žene, mnoge konce razmrsila, a na drugom nalazi se manastir Vodice. Voda koja teče pored malenog zdanja, krepi bolesne, vraća vid slepima i gasi žeđ slučajnim prolaznicima. Nije loše, veruju Sasani, u kući imati malo ove svete vode, za po kap-dve u ručak.

Ispred svake kuće, na šoru je drvo a pod drvetom klupa. Tu se posle ručka, po sremačkoj žegi, skupljaju komšije pa naherenih šešira prebiraju po sećanjima, najnovijim tračevima i mesu zaostalom za zubima. Tako je oduvek bilo.

Meštani lokalnih sela, u šali, Sasane zovu još i Minđarima. Ovi se na to srde, naročito kad se zna zašto im je ovaj nadimak dodeljen. Kažu, kad su za vreme Marije Terezije dopustili da sinovi jedini u majke ne idu u vojsku, odjednom se svi Sasani zakitiše minđušama, vojvođanskim obeležjem za sina jedinca. Svaka dvosmislenost je naravno, namerna.

Neobično burna istorija ovog malog mesta, opasanog kukuruzima, repom i suncokretima, zauvek je zabeležena na crkenom podu, gde su 1943. ustaše pobile desetine ljudi. Sasani su desetak dana organizovali odmazdu ali nemajući više od nekoliko starih pušaka, isekli su stabljike suncokreta i uz veliku graju presreli ustaše iz Slankamena i navodno, na smrt ih preplašili i oterali. Ostali su poznati kao Suncokretaška četa. Kako bilo, popovi se otad pravdaju da nema sredstva za čišćenje i četke koji bi mogli da operu krv sa crkvenog poda pa je on i dan-danas prekriven tepihom.

Ipak, istorija se ovde beleži malo drugačije: dobrom letinom, majskim kišama, seoskim vašarima i lepim miraždžikama. Preko dana, ulice su življe nego gradske, svi užurbani i uposleni, poje, muzu, vrše, beru, kopaju… Uveče, saske ulice pretvaraju se u korzo kojim na visokim štiklama paradiraju devojke vedrog duha i oštrog jezika, u toaletama na kojima bi im pozavidele sve gradske frajlice.

Među brojnim kafićima u kojima se sastaju i ćeretaju mladi, ušuškano je i jedno maleno, neugledno mestašce gde se nad kariranim stolnjacima i preko vinskih venasa, preslišava kružok koji čine jedan pisac, novinar i slikar. Oni su hroničari saskog mikrokosmosa. U ovu se kafanu teško kroči, samo uz poziv njenih stalnih gostiju a čak i tada morate da se potrudite da dobijete njihovo poverenje ako želite da čujete šta se iza gore valja…

Još se ovde ljudi ispomažu, zajedno se tuguje i slavi a vrući čvarci nose se po komšiluku svakog novembra. Kad se peče rakija, okupe se komšije pa po ko zna koji put prepričavaju neke davne ili izmišljene događaje, kukaju na težak život i planiraju budućnost.

U smiraju jednog napornog dana, u isparenju tek ispečene rakije, u ukusu lepinje sa belim sirom, u vazduhu koji miriše na zemlju i u glasu jutarnjih gugutki, stidljivo gviri Vojvodina o kojoj je pesnik pričao: „Prosjačka pred crkvama, nedeljama u ritama, i svatovska, astraganska, neucveljena bolovima, i Vojvodina vašarska i harmonikaška, čas raspusna, čas pitoma…“