Lude cipele

Imaju oni suptilinije načine da isteraju što su naumili. Po skupu cenu. Oni ovako računaju: „Evo, vidite, kako su ovi nepristojni i nevaspitani, a gledajte kako smo mi umiveni, dobri i lepi, ako ne želite da državna politika bude bacanje cipela u glavu, glasajte za nas, mi ćemo vas izvesti iz mraka.“

Nažalost, spali smo na to. Naša najveća nada nada je da na vlasti budu ljudi koji ne tuku. Gazdarica radiklaskog kluba, na pitanje novinara, „hoćete li podvrgnuti nestašnu poslanicu partijskoj odgovornosti“ lepo kaže: „Kaznićemo je zato što je promašila“. Dobro, znamo radikalske, dssovske, novosrbijanske kapacitete unovčavanja opšte propasti; znamo permisivnost vladajuće koalicije prema mogućim koalicionim partnerima, ali nije li vreme da se vladajući zapitaju: kuda ovo sve vodi? Šta sad, protestuju „patrioti“, nije li onaj Arapin gađao cipelom Džordža Buša, pa zašto i mi ne bismo gađali izdajnike, upisaće nam se u CV.

Ne dopada se to verovatno vladajućoj stranci, možda bi mogla stati na put divljanju poslanika koji – u primitivizmu – misle da je poslanički imunitet license to kill, ali nikad se ne zna kako će biti posle izbora. A vas, birače, ko pa šiša. Horizonti naše politike ionako su podigniti na nebeske visine, uzeli nam Kosovo, a prodane duše zakeraju što se u parlamentu gađaju cipelama.

Nemam ja ništa protiv, da se odmah razumemo, što je Čomićeva dobila obuću u glavu; što je tražila, to je dobila. Ili je valjda mislila da će potpredsedavati skupom samozatajnih predstavnika naroda. Jok, more. Znaju i Čomićeva i bacači cipela da se tu radi o sporadičnom preterivanju u igri za koju postoji konsenzus učesnika: gledaćemo jedni drugima kroz prste, nećemo se ćerati, mi smo naši. Sve to može da se uklopi u probitačnu priču o toleranciji, multikulturalnosti, bla, bla, bla; odlični su naslovi za novine.

Ali pitanje ostaje da visi u vazduhu: do kada će besprizorni sa poslaničkim imunitetom terorisati neimunizovani deo populacije. Većinu, u stvari. Do kada će prostakluk provizorno zaogrnut u plašt „nacionalnih interesa“ biti opravdanje za ispoljavanje najsubjektivnijih mogućih interesa i – u krajnjoj liniji – za afirmaciju katastrofa humaniteta koje uspeju da prozbore „Kosovo“ i „Srbija“.

Besmisleno je ta pitanja postavljati radikalima i „patriotima“; oni žive od neodgovaranja na ta pitanja. Oni kojima pitanja treba postaviti, nisu ovde. Ubiše se od borbe za povratak Kosova. Ne znam samo kako misle da privole Kosovare da dođu u skupštinu u kojoj Srbi Srbe gađaju cipelama, uvredama i opačinama. Može biti da je Koštunica u pravu i da je pravda na našoj strani. Možda pravda i jeste na našoj strani. Ali ništa drugo nije, i neće biti. Sve dok skupštinski pičvajzi budu dobar vic.