Cirkumstancije u vezi sa smrću i sahranom patrijarha Pavla po ko zna koji put su pokazale entropijsku statičnost srpskog društva koje na sve događaje i izazove reaguje izlizanim matricama. Nekako se ovde uvrežilo naopako shvatanje da se istorijska važnost nekog pokojnika meri brojem dana žalosti. Na toj tabeli – a da to nipošto nije hteo – pećki arhiepiskop je dobio čitava tri dana.
Ostavimo po strani to što stanje „ožalošćenosti“ uopšte nije zaustavilo svakodnevnu bujicu skupštinskih i političarskih budalaština i prostakluka, zadržimo se na jezivoj koliziji faraonskih priprema za patrijarhovu sahranu sa samim temeljima hrišćanskog učenja. Prema učenju svetih otaca, smrt pravednika, ne samo da nije povod za žalost, nego je razlog za radovanje. Lepom smrću, vele sveti oci, sveti ljudi „empirijski“ dokazaju realnost vaskrsenja, a njihovo zemno mesto popunjava blagodat. Ta radost, naravno, nije ni radost Guče ni radost Exita; ali ni ovo nije teološka kolumna, pa se vraćamo na temu.
Televiziju, hvala bogu, gotovo da ne gledam, ali pratim štampu, tek toliko da bih se uverio u tačnost teze o vladavini izanđalih matrica. Novine su krcate detaljima iz patrijarhovog života; a novinari su se našli na žeravici. Patrijarhov život posvećen tihovanju i molitvi nije baš upotrebljiv materijal za niske grane na koje je naša sedma sila spala, pa se zato pronalaze i recikliraju patrijarhove dosetke, pošalice i anegdote; neobavešteni bi čisto mogli pomisliti da je umro neki kozer i šaljivčina. U medijskom smislu, cela stvar je doslovna replika Titove sahrane. Kud god da se okreneš, šta god da pogledaš, sve sama suprotnost onome što je patrijarh za života uistinu bio: skromni, povučeni, blagočestivi Hristov vojnik. I „patrioti“ se tiskaju da nešto ućare.
Tačno je da je patrijarh brinuo i patio zbog stradanja srpskog naroda – kakav bi uostalom bio patrijarh da nije – ali je isto tako patio zbog stradanja koja su Srbi nanosili drugima. Ni malo me neće začuditi ako se pojave majice sa likom patrijarha Pavla.
Trodnevna žalost (gradonačlenik Beograda Đilas dodao je i poseban, beogradski dan žalosti) svedoči da nikakve prave žalosti za patrijarhom ovde zapravo nije ni bilo. Nekrofilna priroda srpske političke i kulturne elite, spoljašnjim manifestacijama i pukim prividom ožalošćenosti jedva da prikriva pokušaje politizacije i unovčavanja patrijarhove smrti. Šta tačno hoće da postignu – to nije poznato. Ali naša politička „elita“ nikada i ne zna kakav je zapravo smisao njihovih besmislenih i spektakularnih radosti i tugovanja.
Ponešto se, od tih ciljeva, ipak nazire. Politikanti, naime, uopšte nisu bili u stanju da sakriju radost što će na patrijarhovu sahranu doći toliko uglednih – oni bi rekli „zvanica“ – ali mi ćemo reći – uglednih ličnosti iz sveta. Plašim se da neko i čin sahrane (skrušenosti i smirenja) proba da pretvori u još jednu pobedu „naše stvari“ i „naše politike“. Ispratićemo i to. I prokomentarisati.
Ali upornost u produžavanju života populističke politike povlađivanja najnižim porivima, politike bezočne manipulacije životom i smrću; društvena legitimizacija licemerja, pokvarenjaštva i lažljivosti; zloupotreba opšteg u privatne svrhe – sve će to za rezultat imati mnogo dana stvarne žalosti koji nas sa ovakvom „elitom“ sasvim sigurno čekaju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
