Potomcima panonskih mornara, koji su svoje more izgubili pre par miliona godina, a sa onim još postojećim – Jadranskim, a kojim drugim? – prvi se put sreli na školskim letovanjima, ići na more van sezone bila je prava sablazan.
Budući da Panonsko more nije imalo ni čestitih ostrva, vansezonski odlazak na letovanje nadsablažnjavao je jedino odlazak na planinu da bi se uhvatila boja. Sa dna geološke depresije kroz koju još uvek teče i ispod nje vreba ozbiljna voda, ići na more u sezoni bilo je sasvim razumljiva zanimacija, doduše uz veliki oprez od Ognjene Marije do Svetog Ilije. Sa planinama, pogotovo u sezoni, još je gore: hladno je i duva (što imamo i kod kuće), visoko je za penjanje i strmoglavo za silaženje, a i moraš se dobro obući. Ukratko: vrlo zahtevno i bolje je ostati kod kuće.
Lokalpatriotizam je čudo jedno: prava napast. Sećam se jednog junskog letovanja kada me je već prvog dana jedan meštanin, čuvši moj akcenat i čudeći se mom već preplanulom tenu, zapitao:
„Đevojko, a đe si ti tako pocrnjela? Da nijesi na ono vaše more?“
Iako nam Jadran tada nije bio inostranstvo, smesta sam mu odbrusila:
„Naravno! Pa, ne sija sunce samo na ovo more.“
Iskušenje da na sličan način ovog proleća na Jadranu odgovorim jednom prijatelju javilo se kada je, gledajući u stene iznad Omiša, prokomentarisao:
„Joj, ljepote! Joj, divote! Jesu pravo moćne!“ reče Ivo i nastavi: „Neb' ti ja, bona, mogo u Vojvodini živjet nikako!“
Osetivši istog trena talasanje onih nevidljivih ravničarskih voda duboko ispod dijafragme, upitno ga pogledah, a on će brže-bolje na to:
„Ma, nema ti, bona, Bosanac na šta oči odmorit!“
Budući na svom trećem jadranskom hodočašću, a takvima smatram putovanja na more mog detinjstva otkad je ono u inostranstvu, smesta sam mu oprostila. Bilo mi je na tren i krivo što čak i na takvom čarobnom mestu izbija ona uskogruda verzija gorepomenute napasti. Nekada smo odlazak u male „bisere Jadrana“ uzimali zdravo za gotovo, a prethodne noći me je do njega zvanično (pro)pustio njegov uniformisani čuvar sa severa pevušeći „dunjo mooo-jaaa“ uz radio i Balaševića.
U vreme kada se sa školom išlo po šumama i gorama naše (bivše) zemlje (ponosne), mesta poput Omiša su nekako promakla našim ekskurzijama i letovanjima. Gradić po veličini, ali grad po atmosferi, prvi put se spominje još za vreme starih Grka i Rimljana. Još veću, doduše sablažnjivu slavu stekao je u srednjem veku, kada su se u njega zbog izuzetnog geografskog položaja sjatili brodograditelji posebne vrste. Omiške brodove plitkog gaza pogodne i za rečnu plovidbu proslavili su gusari koji su kod ušća Cetine presretali trgovačke brodove, pljačkali ih, a potom se brzo povlačili uzvodno, zaštićeni sa mora plićakom, a sa kopna visokim, okomitim stenama i brzacima Cetine. Kako je napad Turaka postajao sve izvesniji, sredinom XV veka Omiš potpada pod venecijansku upravu, koja utvrđuje grad i zida dve citadele, od kojih se Mirabela očuvala i do danas.
Uz reku i more, u današnjem Omišu ima još mnogo toga. Tu je stari grad, muzej i gradska crkva iz X veka. Na uskim ulicama, onima sa škripavim čekrcima za veš i čije suprotne zidove možete dodirnuti sa obe ruke istovremeno, bezbrižno se igraju deca dok im bake sa prozora dodaju marendu, a deke kraj njih čitaju novine, puše, kunjaju ili radoznalo posmatraju neznance, blagonaklono im klimajući glavom. Meštani kažu da se ulazna vrata kuća u starom gradu danju ne zaključavaju: nema potrebe, jer se svi poznaju. Tu je i užurbana glavna ulica punu platana pod kojima je gradska pijaca, sve veće prodavnice, banka, pošta i pekara. Odmah iza ćoška, gotovo na gradskoj plaži je i opština, osnovna, srednja i muzička škola, a u produžetku je i gradski hotel. Na desnoj obali Cetine, u novom delu grada, nalazi se i veliki kamp, kao i tržni centar, nove stambene zgrade i puno živopisnih kafića. Na južnoj strani je plaža za sladokusce: ona bliže Braču, sa sitnim, oblim, belim šljunkom i tirkiznoplavom vodom tik ispod četinara i žbunova tamarisa. Na njoj mi je čak i u aprilski sumrak na trenutak zamirisalo maslinovo ulje kojim nas je vaspitačica Zora mazala na našem prvom letovanju.
Osim što su me pitali šta ću na moru u aprilu, moji panonski poznanici, nosioci gena po kome je dijetalno sve što nema četiri noge, – krajnje ozbiljno! – pitali su me „šta ćemo mi tamo jesti van sezone“. Odmah sam se setila našeg prvog jadranskog hodočašća u Šibeniku 2004. kada smo na Prvić vodili četrdesetoro mlađih tinejdžera iz Vojvodine i Slavonije od kojih većina nikada nije bila na moru. Dok su se deca umorna od puta žalila na izduvne gasove trajekta i prepoznatljivi šmek luke, ganuti silinom do tada ne(s)poznate mešavine osećanja sreće, nostalgije, ushićenja i tuge, mi odrasli smo zaključili da se „od mirisa Jadrana i četinara može najesti“.
Tako je bilo i ovog proleća u Omišu, na dve vode. U Bosni bi rekli: nasitili smo se have.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
