Posećivanje vode na Božić izjutra Foto Petar Ž. Petrović Etnološki muzej BeogradCiklus božićnih praznika započinje pokladama i traje kroz šest nedelja posta, za koje vreme vernici treba da pročiste dušu i telo. U praksi, post se odnosio na uzdržavanje od mrsne hrane, zbog čega je posuđe posebno čišćeno i pripremano za praznik. Koledarske povorke, u prošlosti, obilazile su selo štiteći njegove stanovnike. Običaj je zadržan u ruralnim krajevima najčešće kao deo folklorne tradicije.
– Badnjim danom započinje proslava Božića. Nekada se išlo na vodu, mešeni su obredni hlebovi za sve ukućane i stoku, sekao se badnjak, koji je unošen predveče sa slamom u kuću, pijukalo se, lomio se kolač „oranica”, na podu se jela posna večera, pucalo se iz pušaka kad je unošena pečenica. Što je selo udaljenije od gradskog centra, ovi običaji su više primenjivani, kaže za Danas etnološkinja Nataša Nikolić iz Narodnog muzeja Šumadije u Kragujevcu.
Već narednog dana, na dan Božića, mesila se česnica, u Šumadiji od kukuruznog brašna, primao se polaženik iz komšiluka (obično dete). Uz čestitanje praznika, džaranje vatre, dobre želje, započinjalo je praznično jutro, a ubrzo i ručak za polaženika, koji se darovao pečenicom, čarapama, bušnim kolačem. A, u gradu čarapama, kolačima, novcem.
– Dan je započinjan radovima, koji treba da simbolišu napredak i plodnost. Zbog toga su i deca uzimala knjige i čitala, a devojčice izrađivale nekoliko redova štrikanjem, da bi tokom cele godine bila vredna. Oblačilo se novo odelo, a valjalo je imati i nešto novo, crvene boje. Nije se spavalo popodne, da ne bi spavali cele godine, napominje ova naša sagovornica.
Na dan Božića, ili sutradan izjahivani su konji. Kako je danas smanjen njihov broj, običaj je zamro na selu, a u gradu je uveden običaj vožnje motorima i kamionima, koji se organizovano kreću kroz grad i trube (sviraju). Na Božić, vozili su se na ponjavi i na sankama na snegu. Poneko je izvozio sanke sa konjem, vozio decu po selu.
Po njenim rečima u gradu su se sprovodili, i danas se primenjuju običaji primereni urbanoj sredini. Kupuje se badnjak sa drenom, slamom, kukuruzom, sve u mašni i vrećici. Unosi se u kuću predveče, uz petarde i postavlja ispod televizora.
Od cerića i Tucindana pa do „kovrzana”
Januare detinjstva Miodraga Stojilovića, pisca i publiciste, obeležavali su veliki snegovi, zimski raspust koji je počinjao 15. januara a okončavao se 5. februara. Naravno i Nova godina, zbog toga što se praznovalo dva dana i nije išlo u školu, pa još ako se poveže sa nedeljom, eto malog raspusta.
Ali, pre i iznad svega – Božić, iako u ono vreme nije zvanično praznovan.
– Zimski raspust kao da je bio podešen da ne obuhvati ovaj veliki i, običajima u našem narodu, prelep i bogat praznik. Međutim, u kući mojih roditelja znao se red, pa ništa nije moglo da pomuti radost praznovanja dana rođenja Bogomladenca. Zbog tog reda sam u trećem razredu osnovne škole imao četvorku iz vladanja. Bio sam pozvan za polažajnika kod dede-strica, a osnovni red je da polažajnik kao najvažniji i jedini gost prvog dana Božića bude na svojoj dužnosti čitav dan. Deda Bora je reako: „Na Božić polažajnik u školu ne ide!” – i tu pogovora nije bilo. A Božić je, ako me sećanje ne vara, bio u sredu, priseća se Miodrag Stojilović.
Dan uoči Božića, na Badnji dan otac ga je budio rano, pa su sa stricem i jednim bratom od strica, utopljeni u vunene džempere, sa čizmama na nogama i rukavicama na rukama, kroz celac odlazili u njihov zabran da iseku hrastovu mladicu za badnjak.
– Nosili smo malo kukuruza i pšenice i njima zasipali odabrano drvo, a potom su otac ili stric sekirom snažno udarali, najpre jednom sa istoka a potom sa zapada tako da drvo padne na istok. Sa cerićem na desnom ramenu smo se vraćali i uz istočni zid kuće uspravljali badnjak, pripoveda ovaj naš sagovornik.
Uzimao bi parče hleba sa pekmezom za doručak i odlazio u školu. Tamo se Božić nije spominjao, ali većina je jedva čekala da se vrati kući i pridruži unošenju badnjaka i slame i svečanoj posnoj večeri. Po povratku iz škole uz zid kuće zaticao je pripremljenog božićnjara, nazime – veće prase posebno hranjeno za ovu priliku. Ono je zaklano prethodnog dana, na Tucindan. U ranije vreme božićnjar je omamljen udaranjem – tucanjem praseta krupicom soli, pa potom klan, i zato se ovaj dan uoči Badnjeg dana naziva Tucindan. U kući se krčkao prebranac na vodi, mirisala pita sa orasima, tu je bilo i suvih šljiva i kajsija, očišćenih i celih oraha. Ponekad bi se našla i saraga.
– Kada se namire poslovi u štali, oboru i toru, okupljali smo se u kući. Najpre su majka ili strina odlazile na gumno i uzimale već pripremljeni džak sa čistom slamom, i kvocajući obilazile oko kuće, a mi deca smo trčkarali i pijukali za njima. Pri ulasku u kuću posipani smo zrnevljem pšenice i kukuruza. Zatim je slama razastirana po podu i prekrivana čistim čaršavom na kome će biti postavljena večera. Ali, pre toga je neko od starijih muškaraca odlazio po badnjak, stavljao ga na desno rame, kucao na vrata, a po odobrenju ulazio i uzvikivao: „Dobro veče i srećno vam Badnje veče. Neka sa badnjakom u ovu kuću uđe zdravlje, radost, sreća, sloga i napredak!”. Svi su uglas odgovaralai: „Bože daj!”, i njega posipali pšenicom i kukuruzom a badnjak je uspravljan uz veliki šporet. Tu je bio okađen, žene su ga premazivale medom i onda smo svi prilazili, liznuli malo meda i poželeli srećnu i berićetnu godinu. Neka od žena je četiri cela oraha razmestila – bacila u četiri kućevna ćoška. Trebalo je da nas oni čuvaju od zlih duhova, do detalja navodi on.
Zatim su sedali da večeraju.
– Posle jela muškarci su odlazili u kačaru da pripreme vatru za pečenje božićnjara, jer on nije smeo da se stavlja na vatru pre ponoći, da se neko slučajno ne omrsi. A mi deca smo molili da nam dozvole da spavamo na slami na kojoj je služena večera. Tu smo pričali i dremali do ponoći, potom odlazili da vidimo kako se peče božićnjar, a onda u krevet, nastavlja Stojilović.
Ujutru za mraka, čim donese vodu sa bunara, pa onu „nenačetu“ odvoji za česnicu, majka ga je budila da se spremi za polažajnika.
– To je značilo da se lepo umijem, obučem čistu odeću i napunim „topče” – malu prangiju kojom ću najaviti odlazak u polaženje. Prangiju smo punili fosforom od šibica, ali često i barutom, koji smo vadili iz rasturenih metaka zaostalih iz rata koje smo nalazili u polju dok smo čuvali ovce. Pri dolasku pred kuću dede-strica, o kamen pored kuće bih udario prangijom koja je napunjena barutom, umela baš jako da se oglasi. Na to bi izlazili domaćini, „izbacili” po jednu pušku, ja sam pozdravljao: „Hristos se rodi!”, oni otpozdravljali „Vaistinu se rodi!”. Onda bih čestitao Božić, a oni su me vodili do šporeta, postavljali me na stoličicu, pokrivali guberom da se debeli kajmak hvata na mleku, i dodavali granu od badnjaka, a ja sam džarao vatru i govorio: „Koliko žara – toliko zdravlja, koliko žara – toliko napretka, koliko žara – toliko para”… Onda su oni pokušavali da me preture sa stoličice, ja sam ustajao da me daruju nekim sitnim poklonom, malom parom i obrednim hlebom koji smo zvali „kovrzan”, jer je bio u obliku mašne, povezan povesmom kudelje i koji mi je stavljan preko ramena. Onda bi me postavljali uvrh stola, a iznosili su za početak još toplo meso tek ispečenog božićnjara i služili me vinom. Da, vino, iz domaćeg podruma, pio sam pomalo i kao dečačić, kazuje on.
Posle nekog vremena je odlazio do kuće, a onda se vraćao na svečani ručak u dom koji je „polazio”.
– Nakon dugog posta sto je bio ispunjen brojnim jelima i đakonijama. Česnica je bila najinteresantnija, jer smo gledali šta će kome da donese. U nju je stavljan novčić, pa dren, iver od dovratka, zrna pasulja, kukuruza, semenka bundeve, da ima za svakog po nešto, a sve je imalo svoju namenu. Dren je značio zdravlje, iver napredak domaćinstva, novac dobru tekovinu, a zrna su predstavljala različitu stoku, živinu i drugo, pojašnjava Miodrag Stojilović.
Presudne nane i deke u „ime svih nas iz šezdeset i neke”
Generaciji šezdeset i neke kada se Božić nije slavio javno, pripada naša sagovornica Gordana Vučković, iz Zavičajnog odeljenja Narodne biblioteke „Vuk Karadžić” u Kragujevcu.
– Tog dana se išlo normalno u školu i niko od učitelja/nastavnika na času ga nije pominjao, kao da nije jedan od najradosnijih hrišćanskih praznika. Roditeljima je bio radni dan. Deca čiji su roditelji bili članovi partije vaspitavani su da je Božić „relikt kapitalizma i buržoazije”, u svetovnom kalendaru nije obeležavan crvenom bojom, pa su mnogi moji vršnjaci mislili da postoji samo Nova godina i Deda Mraz. Da me je neko kao osnovca pitao koji je najradosniji praznik, odgovorila bih kao iz topa – Nova godina, iskrena je ona.
Škola je u to vreme i obrazovala i vaspitavala prema opšteprihvaćenim društvenim normama pa je tako sekularna Nova godina bacila u zasenak Božić.
– U našoj kuću se takođe slavila Nova godina, a nije se mogla ni zamisliti bez prirodne jelke i paketića. Kućom se mešao miris borovine i voštanih svećica koje je majka pažljivo stavljala u metalne štipaljke pa na granu, upozoravajući nas da ne diramo jer mogu da zapale jelku ili „ne daj bože zavesu”. Imale smo i prskalice koje je moja sestra neustrašivo i bez straha držala u ruci, što nije bio slučaj sa mnom. Ukrasi su bili stakleni, prelepi, ali krki i nežni pa je majka uglavnom sama kitila jelku. Tada Kina nije bila glavni snabdevač jugoslovenskih prodavnica sveplastičnim i gumenim proizvodima kao sada, pa su svi ukrasi bili stakleni Iako smo sve pravoslavne obrede poštovale, za Novu godinu se nije postilo u našoj kući, navodi Gordana Vučković.
Sestra i ona su rasle u porodici koja se nije mnogo razlikovala od drugih u to vreme.
– Ali smo imale i sreću da nas čuvaju deda i nana koje smo obožavali. A oni su, današnjim vokabularom rečeno, bili Pi-ar za verska pitanja iliti promoteri uvodeći nas u veru spontano i bez prisile. Slavili su Svetog Jovana, krstili četvoro unučića, obeležavali božićne praznike, sestru i mene vodili na Bogojavljenje, Svetog Savu, Lazarevu subotu… u crkvu, a pop Gruja je bio njihov redovni gost. I čim nije bilo „pod moranje” za decu je bilo uživanje, seća se ona.
Zimski raspust su uglavnom provodile kod dede i nane, pa su se tu „odvijali” svi verski obredi.
– Prvi među njima bili su Detinjci, tri nedelje pre Božića, odmah zatim Materice i, na kraju, Oci ili „taterice”, kako je praznik očeva zvao sin moje drugarice Tanje. Sve nam je bilo interesantno i lepo, osim posne hrane koju je naša nana majstorski spremala. Nije to do hrane, nego do našeg apetita koji je bio u potpunoj suprotnosti sa naninim kulinarskim umećem, pa smo uz tešku muku jele posne pite, pasulj tucanik, sarme…, nabraja ova naša sagovornica.
Za sve božićne praznike i slavu, u kući je bila svečarska atmosfera.
– Baba bi skinula kecelju, obukla haljinu, a deda obavezno belu košulju. Naš praznik je prolazio bez „drešenja”, samo uz obećanje da ćemo da budemo dobre. Ali, mi smo se uvek rado „odazivale” za Materice i Oce vezujući babu, dedu, majku i oca. Oni su se „drešili” slatkišima i sitnicama. Bilo je to vreme kad ti je komšija bio najbliži, pa su se i sve žene u komšiluku, bez vezivanja, drešile slatkišima. Kad bolje razmislim, o Božiću se nije pričalo, ali o praznicima koji su ga pratili itekako jeste. Ne sećam se nekoga iz generacije ko nije „vezivao” starije po kućama. Čudan smo ti mi narod – živimo u suprotnostima – Božić nije postojao, a praznici koji su ga kao sateliti pratili – jesu, zaključuje Gordana Vučković.
U kući babe i dede su naučile i hrišćanske pozdrave: „Hristos se rodi / Vaistinu se rodi”, „Hristose se javi / Vaistinu se javi”.
– Badnji dan nam nikad nije bio interesantan. Pre njega su majka i nana čistile kuću jer se narednih dana nije čistilo. Kuća je bila kuća mirisa – spremalo se, kuvalo, mesilo, deda po običaju pekao prase, a tog dana se opet jelo posno. Deci neobjašnjivo, naročito unošenje praseta u špajz – za sutra (Božić). Ali bi zato, da ne vidi nana, deda „štrpnuo” deo repića sa božićnjara i dao nam. Nama nije izgledalo da smo počinile neki greh, a kad bolje razmislim ni dedi. Uveče se unosio badnjak sa pozdravom „Dobro veče, srećno Badnje veče”, mi otpozdravljale, bacala slama po kući, orasi u ljusci, zrna kukuruza i pšenice… Mi smo pijukale kao pilići, ističe ona.
Badnji dan se završavao kao što je i počeo – posnom trpezom. Na ponoćnu liturgiju kojom se dočekivao Božić deca su retko išla, pre svega iz praktičnih razloga jer su tada zime bile jake sa mnogo snega.
– Toliko bi napadao da su se videli samo vrhovi ograde od kovanog gvožđa na ogradi Saborne crkve, a nama se činilo da prolazimo kroz tunel. U crkvi su važila pravila leve (ženske) i desne (muške) strane i ne sećam se žena u dugačkim suknjama, potpuno zabrađenih u marame koje su „metanisale” (spuštale se do zemlje i krstile) kao što ih danas viđam, opaža Gordana Vučković.
Svanuo bi i Božić. Sestra je uglavnom kao starija bila položajnik, a ja ona sa strane pripomagala.
– A onda nešto što smo najviše volele a bilo nam je zabranjeno – da se igramo vatrom. Ali, obred je to podrazumevao pa je sestra granom džarala vatru, a nas dve zajedno izgovarale: „Koliko varnica, toliko parica”… Pominjale su se i zdravlje i sreća, prasići i jagnjići, ali se nama deminutiv „parica” činio najvažniji. Onda se sedalo za svečani sto, a baba bi iznela česnicu, najlepšu i najukusniju, sličnu slavskom kolaču. Godinama je sama mesim jer sam rano ostala bez roditelja i babe i dede, ali nikad nije bila ukusna kao Poleksijina. Ukrašavala ih je pečatom, pticom, burencetom, grožđem koji su sladili, a mi se radovale parici, ništa manje slatkim ukrasima koje bismo skidale sa česnice i u slast jele. Babi nije bilo po volji, a deda je govorio „Pusti decu Poleksija!”. Nana bi u česnicu stavljala i zrna drena „da budemo zdrave”, prenosi božićnu atmosferu iz tog doba ova naša sagovornica.
Tog dana su obavezno malo učile, jer se valjalo da se na Božić započne, pa da cele godine buduo uspešne.
– Kada smo odrasle najviše nas je nerviralo što nam majka nije dala da izlazimo u grad na Badnje veče i Božić. Držala se tradicije i smatrala da su to porodični praznici kad moramo da budemo svi zajedno kod kuće, zavrašava reminiscenciju Gordana Vučković.
Po njenom mišljenju kada se, mnogo godina kasnije, „vera vratila u nas”, bilo je svakakvih preterivanja – i u crkvi i u kući.
– Verski „otpadnici” postali su najveći vernici, smatra ona.
Kad je naša kuća „putujuće verujuća”
Božić je slavljen u kontinuitetu, vekovima, sve do 1945. godine, kada se poslednji put slavio kao javni praznik, navodi etnološkinja Nataša Nikolić.
Postepeno je potiskivan, a primat je davan proslavi Nove godine. Tada nastaje jedan vakum period od nekoliko decenija, naročito u gradu, gde se praznik sporadično proslavlja u starim građanskim porodicama i među protivnicima režima.
– Sa probuđenim nacionalizmom, krajem 1980.-ih narod se vratio običajima i proslavi Božića. Stoga su paljenja Badnjaka u crkvenim portama i na trgovima postali nova javna manifestacija pobožnosti. Automobili su postali putujuće kuće, jer su i njih pojedinci okitili badnjacima. Ovi novopečeni vernici, javno demonstriraju pripadnost pravoslavlju kroz vidna spoljna obeležja. Ipak, svest o badnjaku nemaju, jer ga nakon praznika osim na uličnim drvoredima vidimo bačene po kontejnerima, zaključuje ona.
Badnjak kao ličnost a ne kao drvo
Neki etnolozi smatraju da su običaji sa badnjakom nasleđeni iz stare slovenske vere, a da su kasnije hristijanizovani. Prema Veselinu Čajkanoviću, u slovenskim verovanjima postojalo je drveće koje je smatrano za stanište nekog duha ili božanstva, ali i drveće koje je bilo božanstvo samo po sebi. Kao dokaz za to Čajkanović navodi badnjak, koji je najčešće hrastovo drvo.
– Prema badnjaku se neprekidno odnose kao prema ličnosti, a ne kao prema drvetu. Badnjak se posipa žitom, zaliva vinom, hvata rukavicom. Badnjaku se obraća kao živom, upućuju mu se molitve za zdravlje i napredak. Kad se donese u kuću maže se medom, kajmakom.. Ukazuje mu se poštovanje, navodi etnološkinja Nikolić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
